Život se čisti gumicom za brisanje gorčine
Nisu samo prednovogodišnji dani prilika za generalno spremanje kuće nalik onom prolećnom, a opet, mnogo ljudi baš u ovo vreme glanca svoja mesta življenja s namerom da u novo leto zakorače iz blistavih domova u kojima je sve uređeno pod konac. Ormari,ormarići, garderoberi, regali, vitrine, viseće kuhinje, fioke, stalaže… pre nego pobacamo i stare kalendare i precrtamo još jednu „nepovratilase“ godinu možda najbolje pokazuju čovekovu želju da mu u nastupajućoj godini sve bude uređeno, pregledno, praktično, udobno, pristupačno… dobro.
Pa baš kao i u velikom prolećnom spremanju, bacamo sve što smo tokom godina nagomilavali po ćoškovima iz razloga „zatrebaće“. Novine s tekstovima koje bi vredelo sačuvati, s receptima jela koje nikada nećemo spremiti, modnim i ostalim savetima koje nikada nećemo slediti, s ručnim radovima koje nikada nećemo uraditi. Račune koje nameravamo JEDNOM platiti. Staru odeću i obuću koje ćemo nositi- kad smršamo, kad se ponovo ugojimo, kad osiromašimo, kad krenemo u provod u koji nikako da krenemo, kad se zaposlimo, kad, uostalom, bude prilike… koja nikako da dođe. Oštećeno posuđe koje još nismo odneli u vikendicu gde će svakako zatrebati, iako tamo odlazimo jedva dvaput godišnje, a za koje smo negde pročitati da zrači negativnom energijom. Kao, uostalom, i sve ostalo što je oštećeno i falično.
A životi?
Šta je sa našim životima, koji teku pored tih ormara i polica i fioka, pored knjiga koje smo pročitali i zaboravili i onih koje smo zapamtili i koje ćemo jednom ponovo pročitati, pored knjiga nepročitanih, vrednih knjiga i onih kupljenih na rasprodajama ili dobijenih od onih koji nas nedovoljno poznaju da bi nam poklanjali knjige? Šta je sa našim planovima, željama, zadovoljstvima, radostima, snovima? Ostvarenim, neostvarenim, uskraćenim, nedosanjanim? Šta je sa putovanjima na koja nikada nismo otišli, s lepotama koje nismo videli, ljubavima koje nismo doživeli, lekcijama koje nismo naučili, ispitima koje nismo položili, prijateljima sa kojima smo se nedovoljno družili? Šta je sa zagrljajima kojih smo neke uskratili, sa osmesima kojima neke nismo darovali, rečima koje nismo izrekli? S tajnama koje su ostale tajne, pesmama koje nismo ispevali, romanima koje nismo doživeli? S haljinama koje nismo obukli, krznima u koje se nismo uvili? S planinskim vazduhom koji nismo udisali, morskim talasima koji nas nisu milovali, mirisima u kojima nismo uživali?
Neke dane i neke godine su nam pojele brige.
Neke noći smo preplakali, otugovali, strepeli. Mnoga svitanja prespavali. Propustili najlepše zalaske sunca i mesečinu pod krošnjama procvetalog drveća. Izgubili osmeh bezrazložno, pustili suzu bez povoda. Uvredili prijatelja nenamerno. Zalud se nervirali. Plakali uz pesmu za veselja stvorenu. Smejali se usiljeno.
Voleli zaludno.
Verovali pogrešno.
I onda, kada na kraju godine koja izmiče ponovimo rituale koji nam pomažu da čistiji, nevinijih misli, sređenijih osećanja, principijelnijih stavova, preciznijih želja… stavimo tačku i odlučimo da se umesto osvrtanja na „šta je bilo“ usredsredimo na ono što će biti, hoćemo li biti sigurni da zaista nećemo ostati ponavljači nekog razreda koji nas uvek iznova navodi na iste propuste i iste greške? Hoćemo li pustiti kajanja, propuste, razočarenja, žal i sve ostalo šta nas pristiska i dane nam čini tegobnim i teškim, da otplove sa svim ostalim muljem svakodnevice, nekud daleko od onih dana koji nam slede i koji bi, zaslužilo smo to, trebalo da su ozračeni mirom, spokojem, radošću i odsustvom strepnje?
Život se čisti tako što se uzme gumica i iz njega obriše sve ono što smo preneli iz prošle godine i iz godina pre nje, a ničemu nam nikada nije koristilo. Nego je samo sakupljalo prašinu, nagomilavalo gorčinu i smetalo protoku dobrog u naš krvotok. Onda kada to shvatimo, a kasno ne može biti nikad, imamo dovoljno vremena da u sve dane koji su nam preostali zakoračimo bar lišeni onog mulja koji nam otežava korak i zamagljuje pogled.
Pokušajte, dok još imate vremena. I javite za afekte.
