Kada si mlad, željan si svega. Čak i kada ih imaš, po nekim kriterijumima i sistemima vrednosti sasvim dovoljno, uvek bi još – lepote u oku i srcu, uživanja, provoda, druženja, putovanja, haljina, cipela, patika, ljubavi i svega ostalog što godi tvom telu, tvojoj duši i tvom srcu. I uvek ti nešto fali, uvek nedostaje taj neki „faktor x“ sa kojim bi, da ga imaš, bio uistinu kompletan i zaista zadovoljan životom.
Da ne pominjemo i ono, što ti posebno kada si mlad predstavlja razlog za brigu, tugu, ponekad i očajanje – prekratke noge, predug vrat, nedovoljno tanak struk, dugačak nos, tanke usne, manjak santimetara, višak santimetara, retka kosa… Na svu sreću, na količinu pameti nikada se niko ne žali. Ni star, ni mlad.
Pa se upinješ iz petnih žila ne bi li dostigao sve ono za čim žudiš. Da doživiš, dohvatiš, osetiš, omirišeš, okusiš, vidiš… Pa se tražiš. Pa tražiš.
I onda prođu neke godine i decenije, za sve to vreme ti se čini da traju vekovima, sve dok… dok se ne probudiš jednog dana i shvatiš da ti pola ili čak i više od toga, od svega onoga čije ti je nedostajanje kvarilo ili bar malo narušavalo raspoloženje, dane i godine, u stvari i ne nedostaje. Da je za tvoj život nebitno ili da si ga oduvek imao, samo ga nisi primećivao.
Povod za ovaj tekst je malopređašnja prepiska sa prijateljicom koja trenutno odmara i dušu i telo u mestu za koje do tog trenutka nisam čula, a ako je suditi po fotografijama koje mi je poslala, pravi je raj u obliku seoskog turizma zemljice Srbije. (Namerno ne navodim lokaciju, šta znam, možda joj se ne bi dopalo da kažem).
– Čudo da si propustila da ranije upoznaš taj kraj – pitam, znajući joj porodično – bračne okolnosti.
– Ih, pa veliki mi bio svet, kaže.
– Da, kao da neke stvari shvatamo s godinama.
– Pa mora da odeš i u Pariz u životu, da ne bi ostao željan.
