Nikako ne mogu da nađem sponu između materijalnog blagostanja (ili bar života bez stresova egzistencijalog karaktera) i ljubaznosti, odnosno između siromaštva i nekulture. Ali me svakodnevno, redovno i nažalost izgleda nepopravljivo, naša stvarnost… na ulicama, trotoarima, raskrsnicama, na pijacama, u prodavnicama, ispred prodavnica, u parkovima… bukvalno svuda, redovno navodi na razmišllanje u tom pravcu:
siromaštvo = nekultura, osionost, bahatost, nepostojanje minimuma brige o lepom ponašanju i brige o drugima.
Nedavno su moji prijatelji koji žive čas ovde, čas u inostranstvu (novinarka i profesor univerziteta – upadica s razlogom, jer profesija umnogome utiče na moć zapažanja) gostovali na lokalnoj TV i, između svih ostalih tema, dotakli su se i ove koja je odjutros meni digla pritisak više nego duplo. Naravno, iz nihove vizure:
„Tamo su svi izuzetno ljubazni. I svuda. Ne samo na šalterima i u službenim kontaktima, već i na ulici, u prevozu… kolege su ljubazne jedni prema drugima, ne samo po vertikali, nego i jedni prema drugima“ – rekla je Daca ono o čemu govore u stvari svi naši ljudi kada se Otuda dođu ovde pa, odviknuti od bahatosti, bezobrazluka, nevaspitanja… još nagleđenije primećuju ono što je naša svakodnevica.
Pa bih, eto, da ono što muči sve one koji bi da ljubaznošću poprave svet, postavim nekoliko pitanja. Vas koji ste iz iste priče molim za objašnjenje, za vaše mišljenje i stav, a oni na koje se pitanje i odnose, naravno da neće ni pomisliti da odgovore.
Dakle, šta im je (šta ti je) teško, a provereno ne košta ništa, da:
– se pomeriš u stranu kada ti na uskom trotoaru neko ide u susret i
– se isto tako, ali malo više, pomeriš i ako trotoarom korača vas nekoliko, a susret vam ide samo jedna osoba, od koje kao po pravilu očekujete da vam se skloni s puta
– se pomeriš od automata za podizanje novca dok divaniš sa prolaznikom, umesto što za to vreme mlatiš karticom i namerno previđaš ljude koji čekaju iza tebe
– se opereš ispod miške, bar sada prija i hladna voda, ako možda nemaš para za sapun i dezodorans
– daš prednost onome ko izlazi, prilikom sudara na vratima… ne samo što je praktično, jer taj koji izlazi pravi ti mesto da uđeš, nego je i jedno od pravila bon-tona, mnogima ne samo nepoznato, već i nepojmivo
– ako si se sreo sa nekim pa bi da popričate, ali baš ispred bilo kojih vrata, ne koraknete napred, levo ili desno, kako bi ljudi mogli nesmetano da ulaze ili izlaze, umesto što vam je od životne važnosti da prodivanite baš tu gde svima smetate
– propustiš na kasi nekoga ko ima samo jedan ili dva artikla, dok ti prazniš prepuna kolica
– zamoliš nekoga da te propusti, umesto da se drsko i nemo guraš ispred svih onih koji urednoj stoje u redu
– bar malo požuriš na pešačkom prelazu, ako si već zdrav, umesto što se klatiš i zastajkuješ dok sa nekim pričaš, kada već vidiš da nailazi auto koji bi ladno mogao da prođe ne stajući, samo da si ti fer
– ako već prelaziš ulicu van pešačkog, da se bar malo okreneš i proveriš narušavaš li možda i svoju i bezbednost nekog vozača u blizini
– ustaneš starijima, bolesnima, majkama sa bebama u naručju i trudnicama u prevozu (usput, proverite ako ne verujete: nigde u svetu, ni na istoku ni na zapadu, ne ustaje se zdravoj i pravoj deci, ma koliko godina da imaju, nego samo onoj koja ne mogu da hodaju, odnosno onima koji ih drže u naručju)
– pomogneš onima koji se ne snalaze, da izmere voće i povrće u marketu
– staviš psu povodac i neznamkakosezove ono za brnjicu, jer ima toliko ljudi koji se boje pasa i ne razumeju se u rase, a još manje veruju u tvoju laž da „neće on, miran je i voli ljude“… kao i da pokupiš njegove telesne izlučevine kojima zagađuješ i sopstvenu životnu sredinu
– i tako dalje… i tako dalje
Vi, koji se gnušate lepog ponašanja, budite bar malo više sebični nego što jeste (jer da niste, ne bi ste se ponašali suprotno od ovoga što sam navela) pa razmislite o benefitima koje i sami ostvarujete promenite li se:
– samima sebi olakšaćete i ulepšaćete život
– životna sredina će vam biti manje zagađena
– sretaćete zadovoljnije i raspoloženije ljude
– i vama će se neko skloniti s puta kad zatreba
– i verujte, osećanje da ste nekome učinili nešto dobro, da ste mu olakšali korak ili dva, stajanje, ulaženje, izlaženje… da vam je neko rekao hvala jer ste ga iznenadili kulturom i predusretljivošću, koje nije očekivao, naviknut na bahatost oko sebe… to osećanje je dovoljno da vam izbriše sve frustracije stečene od nevaspitanih, tokom prethodnog dana.
Uostalom, setite se samo kako proradi osećaj prema bližnjem u nesrećama tipa bombardovanje, kada smo bili jedni prema drugima, poznatima i nepoznatima jednako, ljubazniji nego ikada ili prilikom poplava i ostalih katastrofa, kada gotovo kao jedno ljudi priskaču jedni drugima u pomoć.
Zar da čekamo samo katastrofe i nesreće pa da pokažemo ljudima da imamo i onu bolju stranu?
