Pozvao sam je. Znao sam da neće ići, ali bilo je previše dosadno bez nje, slične njoj. Bila je toliko blizu željenoj, a opet toliko daleko. Blizu kože, daleko od srca.
Gledali smo utakmicu. Bez nje je ne bih ni gledao. Rekla je da se veoma lako uzbudim i da sam takav u svemu. Jeste u pravu.
U jednom trenutku sam je pomešao sa drugom. I moj prijatelj je. Ne pominjemo imena…pominjemo šanse da postanu dovoljno dobre. Ona je svoju šansu imala…kao i druge…i izgubila…kao i druge. I dobiće drugog, kao i druge.
Pitam se vrlo često koliko njih treba da prođe kroz sito i rešeto. Pitam se vrlo često da nisu rupice na situ nekada previše uske, nekada previše široke…Ali, one su takve kakve jesu kada ih nađem…onakve kakve posle mene budu…Onakve kakva sva sita i rešeta u izlogu i imaju.
Sužavam pogled u želji da ga što više izoštrim. Pomislim da je to produkt zrelih godina i bremenitog iskustva. A onda shvatim da je taj pogled njen. Nje, nedovoljno dobre.
