spot_img

Nedodirnuta

 

srce na nebu crveno

Vi nemate pojma
Koliko vas volim.
Suviše ste zaneseni
Lepotom i
Ne znate kako boli
Kad je noć uskraćena
Za vaš smeh.
Ali to nema veze
Sa mojom pohotom
I upornošću što ljubim
senu.
Ipak se za vas molim
U crkvi srca moga,
Osim toga
Šta je život bez
Soli?
Zato prihvatam greh.
Zato vas ubrizgavam
U venu
Da ne izludim.

Vi ne umete
Da volite žarom kao
Što je moj
I ne gori u vama buktinja
Koja vas iznutra jede.
Vama je stalo da vas
Deklote naglašava
I da će neka baraba fina
Prepoznati parfem
Na zadnjem sedištu auta.
Ipak, ja vas volim
I to voljenje tinja.
Jer, uostalom šta je život
Ako se svede na broj?
Zato vas punim u
Ova dva oka plava
i uz čašu vina
Nazdravljam Vam,
Moja nedodirnuta.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.