Biraš čoveka kao da biraš cipele. Ideš u kupovinu cipela sa precizno određenom idejom u mislima i tačno određenom količinom novca u džepu.
Tačno znaš sa čime raspolažeš i kolike su ti mogućnosti. Čak intuitivno znaš i mesto kupovine. Ne voliš da lutaš od radnje do radnje i posle ni ne znaš šta si i gde video i koliko košta.
Ozbiljan si kupac, ozbiljno trguješ apsolutno svestan svojih svih mogućnosti.
Kao takav, kada nađeš što si tražio, presrećan se vraćaš kući. Udobne su, lepe i kvalitetne i ne žališ što si potrošio poslednji zarađeni dinar na njih.
Onda dođu kiše i snegovi. Ne bojiš se, imaš nove cipele.
Kreneš u njima na vetrometinu i kijamet i na prvoj lokvi, noge mokre.
U čudu si, pitaš se kako je to moguće. Pažljivo si birao, skupljao godinama za njih, svega se odrekao da bi ih mogao sebi priuštiti.
Mokre su noge a mokri su i obrazi. Ne od kiše već od suza.
Pitala bi ih kako je to moguće ali cipele ne umeju govoriti. To nije bajka, ovo je život.
Biraš tako čoveka, kao cipele, pažljivo. Ali, račun je bez garancije.
Za samo pet minuta ih izabereš i posle ceo život živiš za tih minuta pet.
