Jednom davno, otvorila sam fabriku za popravljnje slomljenih srca. Nije da nije bila dobra ideja, već se tad naziralo da će biti posla preko glave. Loša je bila ta svesnost da neću stizati popravljati svoje ako se, ne daj Bože, negde usput pokvari. Ulog je bio veliki, bezuslovna ljubav. Popravka prvog srca bila je najteža, kao i sve prve stvari. Uz danonoćni posao, uspela sam ga nekako zakrpiti bar toliko da može da nastavi da radi.Ipak nisam bila svemoguća da se ne poznaje deo gde je nekad bilo puklo. Tako su se nizala srca, dan za danom, godina za godinom. Кako je vreme odmicalo, sve više srca je stizalo.Toliko da sav posao nisam uspevala sama obaviti a pomoći nisam imala.Tako su neka srca odlazila skoro kao nova, neka kao polovna ali su sva uglavnom nstavila nesmetano da rade isto tako i da se koriste. Uglavnom su njihovi vlasnici odlazili zadovoljni, sve blagosiljajući. Neki od njih se i danas sete a neki prolaze bez pozdrava, zaboravljaju da ne bi mogla kucati da nije bilo mojih ruku,ali me to nikad nije zaustavilo u ideji da volonterski nastavljam da ih popravljam bez ikakve nadoknade.
Sad je, posle prvog puta prošlo mnogo vremena i pomalo me stiže umor.Ne gubim volju ali je prosto nemoguće sve stići popraviti.U poslednje vreme srca su počela jako da se kvare,skoro nepopravljivo a dosta ih i ne stigne na popravku jer ih vlasnici puštaju da tako žive verujući da su ispravni.A ko mi je kriv,sama sam izabrala baviti se tim poslom,u humanitarne svrhe.I nije mi žao,žao mi je samo ljudi koji nikad nisu zavirili u tu fabriku a srca im ne rade.“
