Sipajući preostalo vino, prvo u njenu pa u svoju čašu, pili su to veče vino kao da jedno drugom piju krv. Ubeđivao je nespretno da su žice na istoj violini . To i jeste bilo tačno, samo što je on želeo da sam napiše note pa da svira a ona da igra po tim nacrtanim notama. Dovoljno muzikalna, znala je da nije to taj ritam i da moraju svirati oboje ako su žice na istom instrumentu.
Umesto odgovora, zapalila je cigaretu i pustila da njene rečenice nestanu sa duvanskim dimom. Nije bio vredan reči, ni razgovora. Videlo se, on je sebi dovoljan. Imao je lepo ime, veliko, ali je bio mali čovek. Sa malim srcem. Najmanjim koje je srela. I nije bio pravi.
Bio je samo lepo upakovan. I pogrešan.
Ipak zagrize usnu i reče mu : Svet nije crn ili beo,uvek možeš naći kompromisno sivu. Ništa nije tako jednostavno. Sve ima svoj okus, miris i boju. A tvoj svet je bez boje I mirisa. Ti zapravo tražiš sebe u meni jer drugačije ne umeš zavoleti ako se ne gledaš u ogledalo. Jesi li razmišljao da l` je u redu da misliš da se svi moraju osećati dobro na tvoj način?!
Ustala je, iz prvog pokušaja. Ostavila ga u dimu, vinu i njegovim razotkrivenim mislima.
Polako, niz drum, lupkajući potpeticama…Onako kako je još odavno od njega želela da ode.
Neka svira nekoj drugoj i neka igraju nespretno, čepajući se po prstima. Ljubav je ipak igra za prave plesače. A ja znam ritam…
