Tog jutra krenuli su u prošnju devojci u susedno selo. Sirotica neka, govorili su. Siroče nekog Vukovića . Ostala je sama sa majkom, jedinica. Radile su šta im je pod ruke došlo, ništa im nije bilo teško, ali su ipak teško živele. Ukućani Topića odlučili su ženiti jedinog sina, doduše još golobradog ali su oni smatrali da tako đavolast, ako se sada ne oženi, neće nikad. Draganova majka je jedne prilike obećala Marinoj majci,kupujući od nje kajmak , da će se ona pobrinuti za njenu kćer. A reč je tada bila svetinja.
Radovao se on toj rumenom i jedroj Mari, nekoliko puta su se pogledali na seoskim vašarima, čak mu je jednom i namignula pa mu sve krv buknula u mladalačke obraze.
Majka je spremila svog brata, najstariju ćerku i budućeg mladoženju da idu u prošnju. Sestra je već bila udata u gradu i polako je zazirala od seoskih običaja, pa sve u visokim potpeticama krenula kroz seoske oranice. Gunđajući stalno na brata kud je požurio da se ženi i kud baš tu siroticu pored toliko lepih, bogatih, gradskih cura iz njenog komšiluka sve stišćući u desnoj ruci nemačke pare i zlatnu ogrlicu za buduću mladu.
Čim su ušli u selo, narod je počeo da trči prema mladinoj kući uzvikujući :“ Stižu prosci,muštuluk, stižu Topići!“ Stigoše ispred kuće, tamo već spremna kao zapeta puška, stoji mladina mama, sve u novoj odeći, najlepšoj što je imala.
„Izlazi Maro šćeri, evo ti Dragana u prošnju došao,ne sramoti me, izlazi iz kuće!“
Mara, jadna, brže-bolje dovrši pletenicu, pa joj sve srce ispod jeleka hoće iskoči iz grudi. Gleda ga kroz prozor i misli: Sirotan si i ti, kao i ja, jadan ne bio, ali te srce moje voli, đecu da ti rađam želim!
Izađe Mara,sva rumena u licu. Neko krisnu, začu se i pucnjava i mati kako blagosilja svatove…
Ugostiše ih najbolje što su mogli, svako od komšija doneo je ponešto časti da im pripomogne.Svatovi okitiše mladu i obećaše doći po nju za sedam dana. Mara je te noći brojala zvezde i svakoj ponaosob zahvaljivala za ljubav Dragana i bedu iz koje će se izbaviti pomišljajući kako je pogledala sreća što će se udati za čoveka kog voli, što je tada bila retkost. Drugi su drugima birali supružnike, roditelji obično.
Dok su se prosci vraćali kući, sestri iz grada slomi se potpetica. Na sav glas se dala u plač govoreći kako je baš te cipele skupo platila, proklinjala selo i seoske puteve, kao da do juče nije njima hodala.Brat da je smiri,otrča do prve kuće da potraži neke opanke,platiće koliko treba samo da sestra ne ide bosa kući.
Iz kuće izađe devojka, a kuća bi raskošna na odnosu na ostale u selu. Sestra odmah zapazi to uglađeno čeljade jer primeti da je malo imućnija od sirote Mare.
“ Bato,da mi tebe za ovu ženimo?! „
On samo slegnu ramenima, kao svejedno mu, ionako mu se ne gine ženiti.Ona već u sledećem momentu priđe devojci sa nekom maramom i svežnjem nemačkih para pitajući je da li želi da pođe za njenog brata kojeg je dobro znala sa seoskih igranki.Odmah se obula i krenula sa njima, svatovi su nastavili put do kuće pevajući i pucajući.Na drugom kraju sela, Mara nije mogla da spava veseleći se tom sedmom danu kad će doći po nju da je venčaju za Topića .Mara nije mogla ni da sanja da neće ni tad ni nikad više obući venčanicu.
Sestra iz grada koja je bratu našla drugu mladu ubrzo je postala udovica i nikad posle toga nije imala sreće u ljubavi. Što je bivala starija sve više je bila uverena da se ogrešila o Maru za koju je čula da se nikada nije udavala jer nije mogla da prežali njenog brata kog je iskreno volela. Dragan se propio jer nikako nije mogao naći zajedničku reč sa mladom a nije mogao da ode od nje, zbog dece.
… Vreme ugovorenih brakova je odavno iza nas. A da li su su danas srećniji ovi gde mi sami biramo?!
Teško je znati u kom tačno vremenu smo pokvarili ljubav ali je sasvim sigurno da još vek ne radi.
Kao da je pokvarena nepopravljivo.
