Ćutati sa njim je bilo isto što i pevati. Bio je idealan način da bude ono što jeste, ali ipak samo način.Često se činio da je nešto što propušta živeći svoj život, neko koga iskusni i umorni oslovljavaju kao srodnu dušu. Zvuk upaljača prekinuo je misli, odluka je konačna, odlazi i nestaje.Ustala je, očešljala još jednu sumornu noć, iz kose izvukla njegove mirise. Nabacila jaknu preko ramena i izašla znajući da će se drugačija vratiti. Znala je ono što on nije znao, ne voli je. Misleći da je voli bio je srećan čovek, uživao u svom spokoju što ju je sreo, napokon. Ona je znala, to je bilo ubeđenje, više želja da je tako nego istina.Trčala je da mu to kaže kao da nosi lepu vest. Po prvi put je zaplakala zatvorenih očiju, a oni koji su tako plakali, znaju da je to trenutak kad plačeš za samim sobom u sebi i zbog sebe. Kada plačeš iznutra. Nikad mu nije ni pripadala , ni u svitanju zore ni u zalasku sunca, ništa zajedno nisu videli. Pola jastuka je i sa njim prazno, i tu je prazno srce.Tu je dokaz da je sama sa njim.Ušla je u automobil , sela na mesto suvozača.Taj osmeh na njegovom licu kada je ugleda je bio neobjašnjiv i skoro mogao da pobije sve činjenice koje su joj kao savest pekle usne u poljupcu. Ona je zbog njega slagala Anđela, i to je bio najružniji osećaj u njenom životu.
Tišina je bila gusta kao med i zalepila joj se za grlo. On i dalje nije sumnjao u njene namere, ljubeći joj srce i dušu. Mislila je da će pokleknuti pred njegovom ljubavlju, zaboraviti sve i ostati, ali nije ni trepnula.Odglumila je jedan sasvim običan dan i sasvim običnu sebe. Gledajući ih sa strane svako bi pomislio da je ona ta koja kvari sigurnu harmoniju.
Tako teško je bio nađen. Mislila je da je dar sudbine…vreme je pokazalo da ga je i sami Bog vešto krio,ali tražeći ga uporno, morao je biti pronađen.
