Osmisliću kraj. Bilo kakav. Ne želim ovu beskrajnu ljubav.
Hoću da joj nađem kraj da konačno počnem. Čekam tu tačku a od jedne nekako uvek nastanu tri.
Ne znam kad pre uspemo da ih dopišemo. Кao da čim vidimo tu jednu tačku takmičimo se međusobno ko će od nas dvoje dopisati još dve, samo da ne bude kraj. Samo da ne budemo mi, bivši.
Tako sitna, mala tačka, ko bi rekao, savila mi leđa. I ne znam kojim zakonima fizike mi je lakše nositi tri nego jednu?! I zašto ne znam dal` me rasteretiš ili opteretiš kada nabaciš još dve?
Dovoljno je jedno КAКO SI da zameni zimu za leto, da padne kiša iz vedra neba, da presuši reka, da jug ode na sever a sever na jug. I da, kao pčela, preletiš koji krug oko mene, i sve u meni pomediš da se srce sa petom zalepi. I tada, samo kap meda bude dovoljna za okean žuči.
I tako lepljiva poželim kraj . Poželim da ponovo počnem. Poželim da konačno krenem, ispočetka.
Stajaću tako u ovom beskraju sve dok te neko ne preraste, jer ih neću videti tako malene.
Ja ne gledam očima već srcem a do srca treba narasti.
Jasno mi je odavno, nije za tebe krojeno ovo odelo princa ali ti tako dobro stoji.
I meni je još uvek taman ona cipelica koju si našao.
A nije bajka.
STVARNI SMO.
