Od prve reči, od prvog koraka, svi su ti pričali da je ljubav lepa. Lepa, nežna i svemoguća.
Ona sve to zaista i jeste ali ti nisu rekli ono najvažnije o njoj, ono čega u njoj najviše ima, a to je bol.
Bol, praštanje, odricanje. Rastavljanje pa sastavljanje po hiljadu puta. Pa sve tako ispočetka. Koliko puta zaceli ranu, isto toliko puta je svežu posoli, otkine krastu koja prokrvari. Nekad nas nauči i to da melem i lek imaju svoje kontradiktornosti kao i nuspojave. Ono što leči može i te kako da zaboli, isto tako ono što boli može posle da izleči, za navek. Kada nam je lepo i kada smo srećni mi smo tada prosto srećni i prosto nam je lepo, svima isto. Ali kada smo nesrećni ili tužni, svi smo nesrećni i tužni na različite načine. Shodno tome, tuga je svakako jača emocija i jedina emocija koja svojom jačinom i dubinom traži od nas da razmišljamo, da svodimo račune sami sa sobom. Da se menjamo, padamo, ustajemo i izvlačimo pouke.
Ljubav boli, da. I to ti niko sigurno nije rekao, kao ni meni, sve dok i sama nije upravo nas zabolela.
Ali to je ljubav, ona ne traži žrtvu u smislu dokaza da znamo nositi sav njen teret. Ona nas tako uči da u tome nismo sebični, trvdoglavi, posesivni i zahtevni. Ona od nas traži da naša sloboda podrazumeva i slobodu drugog čoveka.
I da. Nju ne tražimo unaokolo. U nekom drugom. Imamo je u sebi ili ne. Ako je imamo, mi zapravo žudimo da je sa nekim podelimo a ne da je nekom oduzmemo. Zato ne tražimo ljubav, noseći je u sebi, pustimo da ona pronađe nas. TEK KADA LJUBAV NAĐE LJUBAV, ONDA JE LJUBAV.
