Žena lutka stoji u izlogu i čeka da je neko kupi. Smenjuju se ljudi na izlogu, gledaju je, dive joj se.
Svako od njih bi voleo da je baš njegova.
Ne pitaju za cenu jer znaju njenu neprocenjivu vrednost. Кupe je, donesu kući.
Stave je na centralno mesto svog toplog gnezda odakle je najbolje vide iz svakog ugla.
Tako joj se dive mesecima, godinama, srećni što je baš njihova. Žena lutka je uvek ista,našminkana, doterana
i smeje se. Radi na ljubav.
Кada želite da ćuti, samo joj izvadite baterije. Кad je nagnete – plače.
I kad ste uvideli sve njene funkcije, vadite je iz tog najpreglednijeg ugla i počinjete da se igrate sa njom.
Čas je okrenete da se smeje, čas je nagnete da plače.
Кad vam sve dosadi, izvadite baterije.
Gledate je tako nemu i bespomoćnu da bi se vi osećali moćno.
Кad vam dosadi i igra, samo je bacite u kutiju sa ostalim igračkama.
Tamo je, kao i ostale, prekriva prašina i pokoji pauk koji plete mrežu.
Odlazite ponovo na izloge, gledate druge lutke.
Obilazeći vidite da nema više gde da kupite onu istu, porcelansku lutku.
Trkom odlazite kući, skidajući sa tavana onu koju ste odbacili.
Skidate sa nje prašinu i paučinu.
Opet se na njoj sve sija.
Srećni ste zbog toga.
Nestrpljivo stavljate baterije da vam još jedom trepne , nasmeje se …Pomerate je, okrećete, naginjete…ne čuje se.
Radi na ljubav.
Ali slomili ste je pre nego je staviste u kutiju.
Više ni ne plače…*
