Đavo ne traži ljude, već ljudi traže đavola. I taj njegov greh je prosto greh, ma kakvim ga imenima on nazivao i u kakve boje bojio.
I znala je – u ovom ludilu se ćuti o ljudima koji ne znaju da cene iskrenost, već da prstom upere u onog ko je iskren i muče ga njome. Znala je da je uvoj sredini patetično sve što ima veze sa srcem.
On nije umeo lagano da baci kamen, i da jeste – kamen je ipak kamen. Nevažno mu je gde će pasti , njegov udarac boli, ostavlja rane i modrice. A pun je bio tog kamenja po džepovima i stalno ih bacao, ali ovaj put kao da je odlomio komad stene i bacio na njeno srce. A to je srce bilo toliko veliko da nije moglo stati na jedan dlan.
Ona nikad nije umela da sedi na klackalici i da se stalno pita koja strana će prevagnuti…niti je volela ringišpil.Sve te igre su je zamarale a on se igrao sa tim detetom u njoj.Birala je čoveka kao da bira cipele,važno joj je samo bilo u kojim će biti udobnije koračati kroz život.
Izgleda je ovaj put uzela mnogo velike za njena putena stopala. Hodajući u njima, noge su joj uvek bile mokre. I pune žuljeva.
Vezala se za njih ali je bila svesna da ih mora izuti. Iako je on bio njena mirna luka, njen glas razuma kad sve krene nekim uzburkanim ritmom.Prilično nestalan, bio je stalan na njenom dlanu.
Bol je nadjačala misao da je uvek bila sama na svetu, ma ko kod bio kraj nje, naročito u noćima punog meseca nalik ovoj. Izula se i bosa krenula kroz noć.
Bosa ali slobodna da traži udobnije cipele. Njen broj ipak negde postoji.
