Ove se zove čekanje tebe jer ovako kako jeste ništa drugo biti ne može. Jeste, čekanje je. Upravo ovako izgleda. Kada se svet kreće a ti stojiš ili ne kao da sve stoji a ti se krećeš. Kao ringišpil na kojem si a ne želiš da se zaustavi. Da siđeš, nemaš dobar razlog. Pa neka se onda vrti, barem je svet lepši, onako šaren odozgo.
Ovo vreme je čekanje tebe. I sasvim sigurna nada da ćeš doći, odnekud se pojaviti. Doći i ostati.
Vrtim se sa jednim krilom u rukama čekajući da mi doneseš drugo da poletim sa ovog ringišpila koji se ne zaustavlja. Mašem odozgo sa njim ne bi li me u toj masi lakše video. U toj masi iščašenih srca, slabovide duše. Masi u koju ne želim da siđem.
Lako će mi biti za ljubav. Za ljubav mi je dovoljna ikona i sveća. Da preživim, parče leba i soli i ovog neba pod kojim smo zbijeni, mnogobrojni. Potreban si mi kao čovek. Svega ima na ovom dunjaluku ali nema u ovom moru ljudi, čoveka.
Pišem ovo tebi koji ne čitaš.
Tebi će najviše trebati.
