Nije kraj sveta ako je kraj ljubavi. Niti je bilo koji kraj ravan kraju života. Sve je drugo početak nečeg drugog, karika koja nastavlja lanac života. Кraj sa tobom je tako, samo kraj. Ti si završio da bi mogao početi neko mnogo bolji od tebe. Od mene sa tobom. Od nas.
Možda smo samo raspolovili ovu ljubav da bi od nje nastale dve nove? Možda smo započeli kraj željni novog početka? Možda smo na kraju tuge a na početku veliki sreće?
Od možda se ne živi. Zato je morao biti kraj.
Veoma pedantan prema svom srcu nisi ni mogao biti ljubav za život ceo. U ljubavi, dragi moj, nema netaknutih. Hermetički zatvoreno srce ne može da oseti tu bol ali ne može ni ljubav.
Meni ne treba taj svet netaknutih samo naizgled srećnih.
Znaš li , da kad izgoriš do kraja, dobiješ moć dizanja iz pepela kao Feniks? Ni pepeo nije kraj, dragi moj. Nisi znao, nisi se usudio izgoreti do kraja. Na zgarištu vatre uvek ostane nešto žara, dovoljno da iz njega ponovo plane nova vatra.
Nisi hteo da prljaš svoje bele rukavice stavljajući bukova drva da se vatra rasplamsa. Samo si onako stajao i gledao kako se polako gasi. Čekao si i čekao dok nisi bio potpuno siguran da je sve dogorelo do kraja i da se vatra potpuno ugasila.
Ali nisi video kao zrno graška sitan žar koji je ostao da gori.
Obradovao si nekog koji je zastao da ugreje svoje srce.
Zastao i ostao.
Dvori pored vatre da se ne ugasi.
To je bio kraj.
Moj i tvoj.
U stvari, ja sam počela. Ti si taj koji je završio.
