Sediš na oblaku i pljuckaš odozgo.
Iz nemoći da siđeš jer ne znaš da letiš.
Tu si se našao jer si sa mnom skakao sa oblaka na oblak , leteći pomoću mojih krila. Preleteli smo ceo svet. Preko mojih krila video si sve njegove lepote. Nije vredelo. Trebala sam znati, ako nisi video sa zemlje, nećeš videti ni sa visine jer je tvoje visine bilo nemoguće dostići.
Sad sediš na oblaku sam gledajući druge kako lete radujući se slobodi i sposobnosti da lete.
Ti si umislio sebi da imaš krila i tek sad kada sam te ostavila na oblaku video si da ih nemaš. Nisi znao da bez krila ostajemo onog momenta kada pokušamo slomiti tuđa.
Kome ih da` dragi Bog, čovek ih ne pokida.
I šta ćeš sad? Čekaćeš nekoga istog takvog kao ti da te spusti a kako će ako je isti kao ti, onda nema krila?!
Znam ja šta ćeš.
Ostaćeš da sediš tu sve dok se ne pokaješ za sve i jednu suzu. Kako se budeš kajao tako će ti rasti pero po pero sve dok se ne formiraju u krila. Znam, čini ti se teško i dugo.
I jeste, ali nećeš imati drugog načina.
Ja bih ti pomogla ali svako svoja krila rađa.
