Čovek odlazi prema moru, tragajući za mirom. Dok putuje prema njemu, zamišlja kako sedi na drobljenom pesku i kako ga sam pogled na more smiruje. Zima jeste, ali sigurno zna da će ga blizina vode i pogled na plavo prostranstvo oživeti. Putujući, razgleda krajolik i divi se svemu što vidi, znajući da ga onaj najlepši tek čeka.
Unapred se raduje iako putuje pod nesnošljivim bolovima. Drži ga nada da će ugledati more. Da će so izgristi svaku ranu i da će tako pre da zaraste.
Dug je put i prepun krivina koje stvaraju mučninu na prazan stomak. Putuje gladan i žedan jer je zadnje pare dao za autobusku kartu.
Tako, nakon višesatnog putovanja, gladan, žedani bolan stiže na more. Ravno sa autobuske stanice ide prema plaži, dok bura češlja njegovu ionako neurednu kosu. Željan da vidi more, ne oseća ni zimu, ni vetar, ni glad, ni žeđ.
Umoran seda pored mora, podigne glavu prema planini iznad mora i reče : Vidi snega!
To si bio ti.
Sedeo si pored mora. Nisi ga video.
Video si sneg.
