Mnogo je važno kada je srce snažno da bude uvereno, u najvećoj boli da ga Nebo voli. Da se sve, pa i to što se tog trenutka čini kao sveta kraj, desilo da nas skrene sa pogrežnog puta i odvede nas tamo gde nam po srcu to mesto pripada.
Kako je dobro znati koliko si sitan i mali na odnosu na velike stvari i trenutke koji nam se dešavaju dok mi pokušavamo da živimo.
I koliko si veliki dok ti nečije malo srce pravi velike probleme i stvara velike suze koje, kotrljajući se, bivaju sve veće. Veće i od Sizifovog kamena.
Ma, koliko je sjajno i veliko od nas znati koliko smo mali.
Blagoslov je , dok stojiš na ledu, umeti videti sunce koje će otopiti taj led koliko god on bio debeo i na kojoj god temperaturi stajali.
Malo srce zna veliko ostaviti na ledu misleći da ćemo na tom mestu ostati zaleđeni, znajući da zima uvek polazi od nogu. Ali malo srce ne vidi to sunce.
I kada ga vidi, ne veruje u moć njegove toplote. Ono ne zna da srce koje proizvodi toplotu, toplotu i privlači.
Hej, čuješ li, znaš li, da me ispod leda sunce gledalo?!
