Žuri čovek. Trčeći da sve dotakne, čuje, vidi, pa pretrči život.
Život je kao proputovanje svetom dok usput razgledaš krajolike.Ideš polako, posmatraš i uživaš u pejzažima. Zastaneš tamo gde ti se sviđa, napraviš pauzu a tamo gde ti se najviše sviđa, tu ostaneš, do kraja. Sve lepote sveta tako ostaju u tvom srcu, tvojim očima i celom tvom biću. Ali čovek, kao da sedne u auto i najvećom brzinom juri do cilja. Slike mu lete pored očiju i apsolutno ne vidi ništa šta se dešava sa strane i van tog automobila kojim putuje. Retko i gleda okolo, skoncentrisan je na kilometar sat da bi sam sebe zadivio koliko brzo može ići. I saputnici i judi koje sreće usput ga se plaše jer veruju da je sa njima brži kraj zagarantovan iako oni oduševljeno gledaju na kazaljku koja se u nekim trenucima zakucava do svog maksimuma.
Žuri čovek. Trčeći da sve dotakne, čuje, pa pretrči život.
Svugde želi pre svih kao da ne zna da svi idemo na isto mesto na koje se nikome ne žuri. Hoće sve, hoće sada. Hoće i tuđe i svoje. Sve ima i sve mu malo.
Šta je to u čoveku koje hoće sve da uzme, sve da ponese tamo gde svi odlazimo praznih ruku? Tamo gde se nose samo dela. Bez kofera i odela.
