Nedavno sam bila na jednom dečjem rođendanu. Deca uzrasta od 3 do 7 godina. Igra, smeh, galama, dece po svuda i sve ono što uz dečje rođendane ide. Ali jedan me događaj podstaknuo na razmišljanje.
‘Ma pusti ga, on je samo dete’
Uz razigranu decu, jedno je dete napravilo scenu kada mu je vlasnica u čijoj se kući održavao rođendan, zabranila da radi baš sve i svašta. O čemu se zapravo radi? Dete od četiri godine umesto da se igra s ostalom decom, ono je počelo da otvara ormare i baca sve stvari po podu. Budući da roditelji nisu reagovali, reagovala je vlasnica koja je dete na ljubazan način zamolila da to ne radi. Tako je to duhovito i na jedan detetu razumljiv način objasnila da se to ne radi, da to nije lepo, dok su roditelji samo bezbrižno gledali i onda rekli onu rečenicu koju ja nikako da prihvatim i razumem: “Ma pusti ga, on je samo dete”. I naravno, dete se bacilo na pod i počelo da vrišti jer je očigledno naučeno da može da radi baš sve što želi.
Nakon te rečenice tačno sam osetila kako me preplavljuje ljutnja. To su rečenice koje ja nikada, ali baš nikada neću razumti ni prihvatiti. Da dete je, pa šta? Zar mislite da deca ne razumeju ništa? Da deca mogu da rade baš sve što žele? Zar stvarno mislite da moraju da rade sve što žele kako bi se razvijala i rasla? Ja baš i ne mislim tako. Da, slažem se da deca treba da imaju slobodu u svom razvoju, da im ne treba braniti baš sve jer inače neće naučiti šta je dobro, a što nije, ali gde je ta granica kada treba reći DOSTA? Gde je granica između slobode i lepog ponašanja?
Budući da ni sama ne volim kada mi se diraju stvari, a i lično nikada nisam imala takvih problema sa svojom decom, potpuno razumem gospođu koja je zaustavila dete i na lep način objasnila da se to ne radi. Razumem i dete koje je odmah napravilo scenu vrišteći jer ne sme da radi ono što želi. Dete misli da je to normalno, budući da mu nikada niko nije objasnio da se to ne radi, da to „možda“ može da radi kući jer roditeljima ne smeta, ali da to baš i nije lepo raditi negde drugde.
Ali jednostavno ne razumem roditelje, koji vide i ne reaguju. Samo sede, pijuckaju kafu i smeju se ponašanju svog deteta. Mogu da razumem da svoju decu puštaju da u svojoj kući rade šta žele, ali ipak, ako ih već sada puštamo da rade ama baš sve što žele, šta će biti kasnije, u pubertetu na primer, kada ionako ne slušaju, kada ih nećemo moći obuzdati u nekim stvarima. Hoćemo li i onda govoriti da deci treba slobode i da ih treba pustiti da rade sve što žele? Bojim se da ne, ali tada će već biti kasno.
Deci treba dozvoliti slobodu, ali do jedne granice. Voleti decu ne znači dozvoliti im da rade sve što žele. Voleti decu je dati im slobodu da odluče sami o svojim stvarima, ali sve primereno njihovim godinama. Malenom detetu znači puno da samo odluči hoće li da obuče crvenu ili plavu majicu. Ima još puno takvih primera gdje možemo pustiti dete da odluči samo. Decu treba slušati, moramo da poštujemo njihova mišljenja, njihove odluke, ali ponekad deci treba reći NE. To NE je za njegovo dobro.
Treba naći granicu između slobode da dete razvija svoju znatiželju i lepog ponašanja. A mi smo tu da ih tome naučimo. Tome služe roditelji!
Izvor: Klokanica
