Nestalo je celo Panonsko more
a ja i dalje sanjam mokre snove
u kojima se povlači more gluposti u kojima
plivamo sve više grcajući
Ako plitko razmišljaš odaš se kapljici,
navučeš se na svakodnevno
dozirano srkanje gluposti
k’o narkoman na fatalnu dozu
Odolevam tako što se morim žeđu
jer su svu pamet ovog sveta
odavno, preventivno popili u moje zdravlje
Ponekad mislim da je najbolje potonuti
jer drugačije ne možeš isplivati
Uhvatim vazduh na mah,
dotaknem dno ali ni to nije tako jednostavno
Jak pritisak u moru gluposti,
me svom silinom izbaci na površinu
Pri tom mrvicom razuma koja mi je ostala razmišljam
da pod tim pritiskom ne izletim previše
da me ne bi skratili za glavu.
Ruku davljenicima odavno ne pružam
jer ko se u gluposti davi nekako uvek pametno preživi.
Jedina nada je onaj gore
Molim se da što pre izmisli
neko svetsko čudo i izvuče čep
Kad se voda konačno povuče
iskristalisaće se neki novi mulj
Ne sumnjam da će se i tad
u toj naizgled bezilaznoj situaciji
naći neko pametan
koji će tačno znati koga
tada od blata da pravimo
