NAUČITE DECU DA SANJARE
Današnja deca su jako umorna i to ne zbog toga što svako treće dete slabo spava. Pokazalo se da kraći san kod dece (koja u zavisnosti od uzrasta zahtevaju najmanje 9 sati sna) umanjuje: akademska dostignuća, pogoršava rezultate na testovima znanja i inteligencije, usporava fizički razvoj, podstiče korišćenje droge i alkohola, podstiče razdražljivst i nervozu, pogoršava simtome deficita pažnje i dramatično povećava mogućnost saobraćajnih nesreća kod tinejdžera. Iako su svi argumenti koji podržavaju važnost spavanja dece nedvosmisleni, podjednako je važna druga vrsta odmora koja je podjednako potcenjena, a podjednako važna za dečiji emotivni, akademski i kreativni život: sanjarenje.
„Sanjarenje se može okarakterisati na razne načine, ali kao kontraproduktivno – nikako. Upravo ono može biti skriveni izvor kreativnosti, učenje pod maskom nerada.“
Ne liče svi mentalni odmori jedni na druge, naravno. Mentalni odmor koji podrazumeva igranje video igrica ili gledanje televizije ima svojih čari, ali mentalni odmor na koji je drugačiji. Govorim o vrsti lutanja misli koje se događa kada je mozak slobodan i neopterećen, bez uznemiravanja, kada je mogućnosti da se izdigne iznad svakodnevnih briga. Kada mozak slobodno luta između spontanih misli i sećanja koja slobodno plutaju našom svešću. Televizija, video igrice i druge elekstronske sprave koje nam skreću pažnju, zapravo ne dozvoljavaju mozgu da slobodno luta, jer uznemiravaju tok misli i sećanja koji su kamen temeljac pozitivnog, produktivnog sanjarenja.
Čuveni kognitivni psiholog, Džerom L. Singer, ide toliko daleko da sanjarenje smatra našim osnovnim mentalnim stanjem. Singer je u svojoj knjizi 1966. godine, „Sanjarenje: Uvod i eksperimentalana studija unutrašnjeg iskustva“ postavio tezu da postoje dve mentalne mreže, radna memorija i sanjarenje. Njih dve ne mogu raditi u isto vreme, tako da se, kada se uposli radna memorija, isključuje mreža sanjarenja.
Iako su ova dva oblika mišljenja različita i međusobno se isključuju, oba su neophodna za naše emotivno i intelektualno zdravlje.
Skot Beri Kaufman, kognitivni psiholog i autor knjige „Nenadareni: Redefinicija inteligencije“, postavlja suprotnu tezu i kaže:
„Mada se za vreme sanjalačkog stanja ljudi drugima čine kao da su besposleni i da im je dosadno, deca koja sanjare – rade.“
U članku „Oda pozitivnom i konstruktivnom sanjarenju’’ čiji su koautori Kofman i Rebeka MekMilan, piše:
„Postoji, međutim, i drugo viđenje lutanja uma, odnosno lična perspektiva. Za osobu, lutanje misli nudi mogućnost veoma realne, lične nagrade, nekada neposredne, a nekada udaljene.
Ove nagrade uključuju samosvest, rađanje kreativnosti, improvizaciju i evaluaciju, jačanje memorije, životno planiranje, realizaciju ciljeva, planiranje budućnosti, oživljavanje dubokih intimnih sećanja, razmatranje i analizu događaja i doživljaja, simuliranje perspektive neke druge osobe, vrednovanje značenja ličnih i tuđih emotivnih reakcija, moralno prosuđivanje i promišljenu saosećajnost.“
Drugim rečima:
„Sanjarenje liči na lenjost samo spolja, ali kada se pogleda iznutra – u pitanju je veoma složen i izuzetno produktivan neurološki proces.“
Posmatrajući iznutra, naša deca samo izučavaju prostor nad kojim oni imaju potpunu autonomiju: svoje misli.
Rad neurologa Imorino Jang vezan za vrline mentalnog odmora takođe uključuje i rad: ,,Odmor nije nerad: Implikacije predodređenosti prirodnog stanja ljudskog mozga za razvoj i obrazovanje’’. Naslov je zapravo citat britanskog bankara Džona Luboka, koji je napisao: „Odmor nije nerad, i povremeno ležanje na travi pod drvećem po lepom letnjem danu, slušanje žubora vode, gledanje kako oblaci plutaju nebom, ni u kom slučaju nije gubljenje vremena.’’ Lubok je prema Imorino- Jang bio daleko ispred svog vremena u razumevanju vrednosti besposlice. Ono što je Lubok nazivao odmorom, Imorino Jang naziva „konstruktivnim unutrašnjim promišljanjem’’ i smatra ga neophodnim za naše učenje i emotivnu dobrobit.
Neodgovarajući uslova za igru dece i za tiho razmišljanje i sanjarenje adolescenata, mogu imati negativne posledice, kako socijalne tako i emocionalne, a mogu imati negativan uticaj na sposobnost kvalitetnog izvršavanja zadataka.
Jedan od aspekata rada Imorino-Jang delimično je vezan za trenutnu globalnu situaciju u obrazovanju. Navodi studiju koja pokazuje da mentalni odmor može ublažiti stres vezan za standardna testiranja. Veoma važno periodično testiranje izvor je stresa kako za nastavnike tako i za učenike, ali za studente ipak nosi i dodatnu težinu, izazivajući anksioznost.
„Kada su naučnici tražili načine da smanje nervozu izazvanu testovima koji su od velike važnosti, otkrili su da davanje studentima nekoliko minuta da razmisle i zapišu svoje misli poboljšava rezultate.“
Posebno je to bitno kod onih studenata kojima je strah od testiranja postao navika. Po rečima naučnika,„otvorenost pri pisanju otklanja uobičajenu vezu između nervoze i loših rezultata na testu. Štaviše, nije pisanje to što poboljšava rezultate, već se bolji rezultati pod pritiskom postižu usled izražavanja brige vezane za nadolazeću stresnu situaciju. „
Kako bi roditelji i nastavnici trebalo da reaguju na ovo istraživanje vezano za korist mentalnog odmora? Za početak, trebalo bi da prestanemo da prekidamo decu u sanjarenju. Umesto toga, ovo vreme bi trebalo da čuvamo i negujemo koliko i vreme za spavanje. Pustite decu da izađu napolje i zatvorite vrata za njima. Ohrabrite ih da prošetaju komšilukom bez ikakve elektronske naprave. Recite detetu ovo što ja vama sada kažem, da su ta tišina i sanjarenje podjednako važni kao njihovo zdravlje i sposobnost učenja, kao i spavanje i učenje.
„Krajnje objektivno i ozbiljno obratite pažnju na vreme koje vaše dete provede igrajući video igrice, pišući sms poruke, gledajući televiziju ili surfujući po internetu i pokušajte da deo tog vemena pretvorite u vreme za sanjarenje.“
Ukoliko uspete da njihovo ponašanje preusmerite na sanjarenje i sami ćete ponovo otkriti značaj vašeg sanjarenja. Nemojte se buditi iz njega, slobodno sanjarite i podstaknite svoju decu da rade isto. Uklopila sam sanjarenje u svakodnevicu i ono mi pomaže kako u podučavanju tako i u pisanju. To je prva stvar koju uradim kada se probudim, a još ne otvorim oči. Za vreme šetnji po šumi, bez bubica u ušima ili beležnice. Čak i one tegobne radnje koje se stalno ponavljaju, kao što su čupanje korova ili grabuljanje, pokazale su se kao veoma plodne za ovu vrstu mentalnog odmora. Sama vrsta aktivnosti nije važna, dokle god mesto ili prilika daju mozgu mogućnost da malo odluta.
Naučite svoje dete kako da živi. Kako da vrednuje mir i tišinu i vreme kada ostane samo sa svojim mislima. Napravite romantično okruženje, lezite na mekanu travu i ne radite ništa – samo posmatrajte oblake koji plutaju iznad vaše glave, iznad realnog sveta. Naučite ih da je:
„Sanjarenje samo sebi nagrada. Nevezano za rezultat, ukoliko ga uopšte i ima, sam čin sanjarenja je jako prijatan.”
Da parafraziram dva sanjara, Vilijama Šekspira i W.H.Odina: okružite dan svoje dece snom i dozvolite im da sami, bez uznemiravanja, sagrade zamkove u vazduhu.
Izvor: The Atlantic
