Nadošle neke tuge u meni
Kao crne reke od sive kiše
Umrli su davni ljubičasti refreni…
Da li će moje srce opet da ih piše? –
Ko zna. Nikad ne želim reći
Nikad. Jer držim se pravila:
Tuga je put što vodi ka sreći,
A a sreća je samo da bi obmanula…
I kiše su kao sunce varljive.
Sutra ću žedna dozivati pljusak
Kao što sad trljam oči sanjive
Dok me, umesto svitanja, budi mrak.
Krvavo vrišti haljina od satena
U polutami ljubičaste noći
Predaja što nije znak (ne)moći
Oružje je lako zmijskih žena.
Drhte prljavoroze gladiole
Umivene kišom na grobu taštine.
Kad stignu zadocnele istine
Otrpiš žestoke šamare što bole…
