Predgrađe plača napuštam.
Smejem se brezama vitkim.
Vetrovima sudbine dopuštam
Da me bacaju dubinama plitkim.
Ironija života je suština smeha
Iskežena čeljust neznane zveri,
Harmonija haosa i dobrota greha –
Dva sveta kroz odškrinute dveri
Ravnodušnost krugova kiše
Bezimeno cveće procvalo…
Ponekad je malo previše.
Ponekad je sve premalo.
