NATALIE BISSO – pesnikinja, prozaista, esejista, tekstopisac. Autor 9 autorskih zbirki, više od 100 tekstova, koautor više od 80 međunarodnih zbirki. Pesme su prevedene na 29 jezika i objavljene u 15 međunarodnih antologija na jezicima različitih zemalja.
Počasni radnik svetske književnosti i umetnosti sa srebrnom značkom. Učestvuje u književnom životu različitih zemalja.
Počasni član Saveza pisaca Severne Amerike, Počasni član Unije latinoameričkih pisaca, član Međunarodne unije pisaca, član Regionalne javne fondacije za promociju savremene poezije, član Međunarodnog saveza Pisci (IHL) (Nemačka), član Međunarodnog udruženja pisaca i publicista (IAPP), član Evroazijskog kreativnog saveza (London) / Evroazijskog kreativnog saveza (ETG / ECG London), član Saveza pisaca Severne Amerike ( SPSA) / UNIJA PISACA SEVERNE AMERIKE, šef nemačkog ogranka SPSA, član Međunarodne unije autora i izvođača (UIA)
Višestruki dobitnik velikih nagrada i laureat međunarodnih književnih i muzičkih takmičenja; dobitnik nekoliko specijalnih međunarodnih nagrada; laureat šest međunarodnih književnih i muzičkih medalja i ordena, uklj. i one pod pokroviteljstvom Uneska; titula „Zlatno pero Rusije“, titula Maestro.
Pesme se izvode na radiju „Radar“, „Recital“, „Feniks“, „Mi smo zajedno“, Autoradio, Radio OK, Radio NG, Talent Park, Ocean+, video projekat „Intriga šou“. Učesnik TV programa na kanalu „Artist TV“.
Razgovor i prevod: Valentina Novković
Valentina Novković: Romen Rolan je verovao da „poezija ne nalazi u ritmičkom spoju reči, već u duhu koji obuhvata široke horizonte i vidi dalje i dublje od ljudskih očiju.” Sećate li se prve knjige koju ste pročitali? Kada se rodila želja da misli i osećanja zapišete u obliku stihova?
Natalie Bisso: Dobar dan poštovani članovi redakcije, poštovani čitaoci, poštovana Valentina!
Beskrajno mi je drago što sam Vas upoznala, a posebno mi je drago što imam mogućnost da se upoznam sa publikom u Vašoj zemlji. Mada, neću da krijem, imam jako dobre poznanike Srbe sa kojima sam u veoma prijateljskim odnosima, čak i više od toga, međusobno osećamo neku vrstu srodstva duša.
Dakle, srcem i dušom sam otvorena za naš razgovor i rado ću odgovoriti na sva pitanja.
Romen Rolan – francuski muzikolog, javna ličnost, pisac, prozaista, publicista, romansijer, naučnik, izrekao je ovo i mnoge druge mudre misli i aforizme mnogo pre mog rođenja.
I u savremenom vremenu, pozivajući se na današnji dan i naš razgovor, ne mogu a da se ne složim sa njim. Čini mi se da besmislena rima uopšte nema smisla u pisanju. I bilo koja osoba koja razmišlja neće biti zainteresovana da je pročita. Ne mogu ni da zamislim da sam napisala pesmu radi rime. Prvo se u mojoj glavi rađa ideja, tj. upravo ono značenje koje bih želela da prenesem čitaocu. Da, ovo je moje razumevanje značenja, da, to su moje fraze, igranje metaforama, da, ovo je moj pogled na svet. Ali začudo, kasnije se ispostavi da mnogi, mnogi čitaoci mojih pesama dolaze do zaključka i često mi pišu da da je sve to kao da je uzeto iz njihovih života, ili da čitaju svoje misli u mojim pesmama, tako lepo, tako skladno i romantično izrečene i uklopljenje u samo 4-5 katrena. Ili kao da je u 4-5 katrena autor umeo da iznese svu mudrost života.
A ovi detalji, ove ispovesti mojih čitalaca, neizrecivo me oduševljavaju i raduju i potvrđuju još jednu izjavu Romena Rolana:
„Postoji samo jedna sreća – stvarati. Živi samo onaj ko stvara… Sve radosti života su stvaralačke radosti.“
I to je istina.
Što se tiče prve knjige koju sam pročitala, ne mogu da se setim, mora da su bile bajke. Sva deca vole bajke, a ja sam jednom bila dete i rado sam ih čitala. Ali, knjigu „Pisma mom sinu” Filipa Česterfilda sam pročitala shvatajući je u potpunosti. Štaviše, ovo nije bila prva knjiga koju sam duboko razumela, pa čak ni druga, ali me je upravo ona nečim šokirala. Sećam se tog šoka. Kao da se u meni nešto preokrenulo i verovatno sam od tog trenutka počela drugačije da se odnosim prema nekim životnim pitanjima i problemima.
I prve knjige u stihovima bile su, takođe, za decu, a od onih za odrasle čitala sam stihove velikog ruskog pesnika, klasika poezije Sergeja Jesenjina, štaviše, mnogo njegovih dela sam priočitala. Još u petom razredu imala sam jedinstvenu priliku da se upoznam sa kompletnim delima ovog velikog pesnika.
Međutim, i sama sam dugo sam išla prema poeziji. Pre nego što sam to shvatila, pisala sam kratke katrene ili „situacione” (kako ih ja zovem) pesme – na primer, za određeni praznik ili za rođendan najmilijih.
Svesno sam počela da zapisujem pesme 2008. godine i skoro odmah počela da ih objavljujem na internetu a da ih nisam ni zapisala na papir osim određenih fraza koje su me tokom rada proganjale. No, fraza ili pojedinačnih fragmenata poezije sada imam pun kofer.
Da mi je, pored već proživljenih godina, dato još sto godina života, ni one, možda, ne bi bile dovoljne za analizu i dovršavanje ovih mojih zapisa.
Valentina Novković: Haruki Murakami je u jednom intervjuu napisao:„Ne moram da sanjam jer umem da pišem.” Koliko su snovi važni u životu svake osobe, a ne samo pisca.
Natalie Bisso: Koliko sam upoznata sa delima Harukija Murakamija, većina njih još uvek nisu snovi već mešavina stvarnosti i fantazije, mešaju se nadrealno, mistično i jedva onostrano, hronološki se krećući iz stvarnosti u prošlost.
Po mom mišljenju, to nisu baš snovi, tačnije, nikako snovi.
Sanjati je, kako ja mislim, apsolutno neophodno i poželjno za svaku osobu.
San je težnja. Kada ste ga ostvarili, sanjate o nečemu drugom, tako idete napred ka svom snu i cilju neprekidno stremeći novom.
Valentina Novković: Mnogi poznati pisci imali su rituale, na primer: Džejms Džojs je više voleo da piše ležeći na stomaku, Hemingvej je pisao po 500 reči svakog dana, Čarls Dikens je smatrao apsolutnu tišinu ključnom za svoju produktivnost, Nikolaj Gogolj je voleo da mesi hlebove dok radi na rukopisu. Da li imate neke rituale tokom pisanja?
Natalie Bisso: Delimično se mogu složiti sa Čarlsom Dikensom – bolje je pisati u tišini. Ali, da budem iskrena, kada sam uronjena u svoje misli ne čujem mnogo i stoga tišina nije osnova za ritual stvaranja.
Pišem i ujutro i popodne, samo što tokom dana zbog posla nije uvek moguće pronaći vreme za poeziju.
Veče i noć su za pisanje. Dešava se da iz nekog razloga noću dolaze stihovi koji moraju da budu zapisani. Nastaviće da vas uznemiravaju sve dok ne ustanete i ne zapišete ih na papir. Inače, ne daju da spavaš. I takvo ustajanje se dešava (ponekad dođe do apsurda), cele noći. Ako ih ne zapišeš, ujutru ćeš sve zaboraviti.
Ali to nije ritual, to je nešto drugo.
Valentina Novković: Pesnik ste, prozaista, esejista, tekstopisac. Autor devet autorskih zbirki, više od sto tekstova, koautor više od osamdeset međunarodnih zbirki. Šta je izvor Vaše inpiracije u stvaralaštvu i životu?
Natali Bisso: Na to pitanje imam najkraći odgovor: SVE! Nadahnjuje me život! U njemu je sve!
Živim ko da letim do kraja sveta,
Napred i gore, strastveno i čilo,
Za doručak – kafa, a za večeru – seta,
Života kontrasti: korak lak i slomljeno krilo.
A gore navedene brojke su se već promenile, vreme prolazi i rad se umnožava.
Valentina Novković: „Ne izražava se u snazi, ne u spretnosti, ne u umu, ne u talentu, ne u kreativnosti, individualnost. Već u ljubavi“, napisao je A. Kuprin. Šta je po Vašem mišljenju individualnost?
Natalie Bisso: Ljubav je najneobjašnjivi osećaj, bio i ostao. A ako je u čoveku prisutno svetlo, onda se svetlo ispoljava. Ne možeš je sakriti. I upravo u njemu se manifestuje gest samopožrtvovanja. Ali, ljubav je drugačija, i stoga, u stvaralaštvu, na primer, može biti prikrivena pod bilo čim, ali u ljubavi je to nemoguće ili izuzetno teško. Individualnost se izražava u posebnosti i jedinstvenosti. A ljubav je ta koja je jedinstvena i neponovljiva.
Valentina Novković: Počasni ste član mnogih književnih saveza zemlje i sveta, Vaše pesme su prevedene na dvadeset i devet jezika sveta, kao osoba sa velikim književnim iskustvom, šta biste savetovali onima koji samo žele da se okušaju kao pisci ili pesnici? Šta je zadatak književnosti?
Natalie Bisso: O, dakle, ovo su dva potpuno različita pitanja, a ja bih drugo pitanje svrstala u filosofsko. Međutim, filozofija je uvek prisutna u meni i filosofiram u svim stvarima. No, sada bih se ponovo osvrnula na velikog i neponovljivog Romana Rolana i njegov citat:
„Prvi zakon umetnosti: ako nemaš šta da kažeš, ćuti. Ako imaš šta da kažeš, reci i ne laži.“Šta savetovati onima koji žele da se okušaju kao pisci ili pesnici?
Biti iskren u svakom slučaju. A ako pisanje nije poziv, onda mora odlučiti koliko mu je zanimljiv i neophodan, i što je najvažnije, koliko je u tome dobar. Šta više, bilo kako da pišeš: lepo, pametno, večno – u rimi – moraš pokušati. Ako uspeš, treba da se usavršiš u versifikaciji. Ne uspevaju svi glatko i ispravno, čak i pozivajući se na klasiku, nema primera koji se ne bi usavršavao, precrtavajući skoro svaku reč iz stiha dok je ne dovede do savršenstva. Ali, to je već ideal. Iskrenost, ona je uvek važna, privlačna i vidljiva, čak i u nesavršenoj poeziji, uostalom, kao i u prozi.
Kao što dišeš, piši! Gromovito
Krči svoj put, stazu narečenu,
I misao će tvoja, silovito
Pogoditi srce, um, čitalaca zenu.
Za škrte se reči sebi ne sveti
Što noći nesna pohode telo
Što redak jedan, ubogi kleti,
Deseti deo, možda, vredi celog.
Piši ko što dišeš! U maglenom
Gušeći se od stiha i rime
I željene reči u trenu iskrenom
Novim će versima podariti ime.
“Glavni zadatak književnosti je da seje razumno, dobro, večno”, to je rekao N. A. Nekrasov još 1877. godine u pesmi „Sejačima“. I čini mi se da je ovaj zadatak bio aktuelan tada, aktuelan sada i biće relevantan i u budućnosti.
Imam pesmu na ovu temu, koja se zove:
Sejte razumno, dobro večno!
Uzalud niste izabrani bili
Svetlo da iz knjiga ljudima date
Već da bi verovali, živeli, voleli
Istinu koju samo s Bogom znate.
Sejte razumno, važno, svetlo
Propasti neće sav vaš trud,
Slovo jasno, slovo zavetno
Živeće večno, nije uzalud!
Susreti, nade, sve što je dato
Nadu nose, visoku cenu
Nagrada nije samo zlato
Ni pobede dobijene u trenu.
Sejte razumno, duboko, večno
Božja se ruka ka vama pruža
Da ne zaboravi se ništa čovečno
Znanjem nek sija svaka duša.
Valentina Novković: „Čemu god težili, bez obzira na konkretne zadatke koje smo sebi postavili, mi na kraju težimo jednoj stvari: potpunosti i sveobuhvatnosti… Mi težimo da i sami postanemo večni, potpuni i sveobuhvatni život“, rekao je Viktor Frankl, čemu treba težiti u životu?
Natalie Bisso: Čemu treba težiti u životu? Mislim – sreći. Nisam psihijatar, nisam psiholog, filozof i neurolog kao Viktor Emil Frankl. Ali, moja lična filosofija i filosofska razmišljanja mi govore da je to najsigurniji put u životu. A pošto je sreća za svakoga pojedinačna, onda svako odlučuje za sebe.
Ima mnogo iskušenja, pa je bolje odmah odlučiti šta je važnije: uspeh, unutrašnje samoostvarenje, uticaj, porodica, istina, pobeda nad samim sobom, prave vrednosti itd. Za mene lično, mnogo različitih aspekata sreće je važno. Da bi mogao da budeš srećan, treba biti i zdrav i uspešan, težiti poznanju sveta i večnih istina, vrlini i istini, očuvanju univerzalnih vrednosti, treba u svakoj situaciji ostati Čovek. Čovek sa velikim slovom, treba težiti boljem i tada je veća verovatnoća da ćete biti srećni. Što se tiče večnosti, ne znam, ali činjenica da će život biti potpun i sveobuhvatan, bliža je istini.
Valentina Novković: Sarađujete sa mnogim pesnicima sveta, kakvi su trendovi u modernoj poeziji, da li biste mogli da izdvojite stvaraoce čija vam poetika najviše odgovara?
Natali Bisso: Da, zadovoljstvo mi je da sarađujem sa mnogim pesnicima sveta. Iz takve saradnje mogu da zaključim da posebno u ovo vreme, na početku 21. veka, svakog pesnika vodi želja za mirom i prijateljstvom. Ovaj trend u modernoj poeziji nije se pojavio juče, a uzima maha. Nažalost, prema mojim zapažanjima i iskustvu, tako brz porast energije ima i drugu tendenciju – opadajući trend.
Lično su mi bliže teme večnih vrednosti. I volela bih da teme mira, prijateljstva, vrline, blagostanja, pravih vrednosti i ljubavi uvek ostanu u većoj proporciji u odnosu na ostale.
Naravno, među mnogim modernim pesnicima mogla bih da izdvojim popriličan broj čija mi je poetika bliska srcu i umu. Ali, ne bih da ih imenujem. Ne bih da izdvajam neke na štetu drugih sa čijim radom se možda još nisam upoznala.
Valentina Novković: „Prava svetlost je ona koja dolazi iz čoveka i otkriva tajne duše“, napisao je Halil Džubran. Šta mislite, odakle dolazi prava Svetlost i kako je dobiti?
Natali Bisso: Mogu da nastavim sa citatom Halila Džabrana: „… čineći je srećnom i u skladu sa životom.“ Želela bih da odgovorim rečima Igora Hubermana:
„Ima ljudi od kojih dolazi svetlost,
I ljudi koji troše svetlost“.
Dakle, Svetlost se ne može kupiti. Istinska Svetlost je ili u čoveku, ili ne. Mada, čuda se dešavaju, ali retko. Želim svim ljudima na svetu svetlosti, dobrote i ljubavi. I ako su „lučonoše“ da tu svetlost prenose ljudima.
S ljubavlju Pesnik svet grli!
Jednim dahom Zemlja uzdiše cela!
I svet s pesnikom u bol hrli
I kormilo i brod i jedra bela.
