Inspiracija za ovaj tekst pojavila sa nakon objavljivanja ličnog bloga jedne nastavnice, bez njene saglasnosti, u tabloidnim novinama. Takođe, ovome je doprinelo i pojavljivanje teksta koji „odgovara” ovoj nastavnici (u drugim tabloidnim novinama), a koji ukazuje na to da je njena generacija odgovorna za „stanje” u kome su nam deca i mladi danas. Usledili su žustri komentari i prepiske, u kojima je dominiralo međusobno okrivljavanje nastavnika i roditelja, a gde je jedino postignuta saglasnost u vezi sa tim da se nešto što ni jedni ni drugi ne doživljavaju kao dobro i pozitivno događa sa decom/učenicima. U ovim prepiskama više puta je zahtevano da se konačno kaže (što konkretnije) šta bi to roditelji trebalo da urade. Naravno, ima puno toga što bi škola trebalo da uradi, ali ovom prilikom usredsredićemo se na porodicu.
Provođenje slobodnog vremena
Televizija, internet, mobilni telefoni
Ograničite vreme deci pred televizorom na sat – dva dnevno (neki dobar film može trajati i nešto duže). Televizor koji Vi gledate premestite u svoju sobu ili ne dozvolite da bude upaljen više od tih dva sata pred njima dnevno ukoliko niste spremni da sebe ograničavate u pogledu vremena i sadržaja koje gledate. Pozabavite se sadržajima koje Vaša, posebno mala deca gledaju i potrudite se da oni sadržaji koji prikazuju bilo koju formu nasilja budu ograničeni ili makar propraćeni Vašim komentarom o tome kako je nasilje nepoželjno.
Kupite im obične mobilne telefone (dakle, ne „pametne”), bez neograničenog pristupa internetu ili im ukinite u paketu neograničen pristup. Ovo posebno važi za malu decu koju ne bi trebalo odmah navikavati na dostupnost sadržaja koji im lako zaokupljaju pažnju.
Računar premestite iz njihove sobe u zajedničku prostoriju tako da je moguće da povremeno bacite pogled na sadržaj. Na ovaj način kontrolisaćete rizike koji su realnost kada je u pitanju komunikacija na internetu. Porazgovarajte sa svojom decom o tome koje podatke nikada nikome ne bi trebalo saopštavati ukoliko ga/je ne poznajemo lično.
Navedene preporuke imaju najviše smisla sa malom decom, predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta, kada se formiraju navike koje je potom teško ispraviti. Starija deca koja su umereno i svrsishodno koristila tehnologiju u mlađem uzrastu, verovatnije će umeti da kontrolišu svoje ponašanje i da prepoznaju prihvatljive i neprihvatljive sadržaje, te sa njima neće biti potrebe za postavljanjem spoljnih ograničenja.
Sticanje prijatelja i slobodno vreme provedeno van kuće i u kući
„Izbacite” ih iz sobe makar jednom dnevno u park/dvorište i zabranite im da se vrate sat-dva. Mala deca će se radovati izlasku i nemojte im uskraćivati priliku da se igraju, penju, skaču, balansiraju na uskom (ne previsokom) zidiću. Osnovce ćete možda već morati da „izbacite” napolje – zanimljivije im je da igraju igricu, slažu lego, dopisuju se na mesindžeru i sl. Ovo će imati različite pozitivne efekte: biće spretniji, energičniji, umanjiće se teškoće sa snom, možda će upoznati drugu decu i steći drugove/drugarice. Slobodne, ne preterano strukturisane aktivnosti su uvek dragocene prilike da deca sama odluče kako će provesti vreme, razmisle o svim mogućnostima koje su pred njima. Ako imate tiho i zatvoreno dete, nemojte insistirati na druženju sa drugom decom. Ukoliko želi da se ljulja samo ili da se popne na drvo – to je sasvim u redu. Vremenom će verovatno naići na drugo dete sa kojim će želeti da razgovara dok se ljulja ili penje.
Čitajte im dok su mali makar pola sata neku knjigu za decu, a kad nauče da čitaju nek oni Vama čitaju. Zajedno se učlanite u biblioteku i redovno idite zajedno da svi uzmete knjige. Razgovarajte o pročitanom – šta im se dopada i zbog čega, ko im je omiljeni lik i kakvi bi oni želeli da budu. Učinite da im čitanje bude zabavno – uvek ponudite izbor šta žele da slušaju/čitaju.
Strukturisane vanškolske aktivnosti
Ako ste ovako postupali do sada, molim Vas, prestanite da ih šaljete na veliki broj aktivnosti nedeljno i ograničite se na do dve – prevashodno sportske, umetničke i sl. Kada kažem do dve pretpostavljam da se svaki tip aktivnosti odvija 2-3 puta nedeljno, te da sa ove dve aktivnosti dete svakoga dana ima vanškolsku obavezu. Deca, kao i odrasli, nakon dugog školskog dana žele da se odmore ili zabave (zamislite kako bi bilo da Vi nakon osmočasovnog radnog dana imate još 2-3 sata drugih, zakazanih i organizovanih aktivnosti).
Odnos prema školi i školskom postignuću
Ukinite privatne časove i recite im da imaju dopunsku nastavu u školi, proverite da li je pohađaju sa nastavnikom ukoliko je to neophodno. Svima nam je nekada bila potrebna pomoć u učenju, ali je bolje da ova pomoć bude pružena od strane roditelja, nastavnika ili drugova/drugarica koji nešto bolje znaju. Ako dete nauči da se oslanja na privatne časove postaće nezainteresovano da učestvuje u času (jer zna da će ponovo imati prilike da sve ovo čuje), kao i da ulaže samostalan trud da nešto razume pomoću udžbenika, beležaka i sl. Dopunska nastava je besplatna i obavezna za učenika koga uputimo na ovaj vid nastave ili onog ko sam želi da nešto bolje razume.
Radujte se oceni, ma kakva da je, ako je bolja od prethodne, pohvalite umereno i bez nagrađivanja druge vrste. Ne plaćajte za peticu niti za uspeh novcem ili poklonima. Radujte se i pohvalite sve što Vam pokažu da su naučili. Kada donesu negativnu ocenu, recite im da ko padne može i da ustane – pošaljite im poruku da je neuspeh jedan stepenik u učenju, koji će preskočiti ulaganjem truda. Nemojte biti ljuti na njih ili nastavnika kada učenik nije uspešan – pokušajte da ovo doživite kao prirodan proces učenja jer sad bar znamo šta učenik ne zna i sa čim ima teškoća. Konsultujte se i sa detetom i sa nastavnikom da saznate šta to ne zna/ne razume. Proverite da li učenik kod kuće radi/uči ili se nečim drugim bavi. Naučite ih da nije sramota ne znati, ako pokušavamo da naučimo. Ukoliko se plaše suočavanja sa problemom, potrudite se da im ukažete da će naučiti to što ne znaju, korak po korak, da nema razloga da se plaše. Izrazite svoje brige pred nastavnicima čim se pojave, recimo kada učenik dve nedelje nakon loše urađenog kontrolnog zadatka nije ispravio ocenu.
Molim Vas, nemojte „opsedati” vrata škole pred kraj godine, tada je uobičajeno prekasno da se deluje na dobar način, a šaljete deci i nastavnicima lošu poruku – da Vam je bitna samo ocena, a ne i ono što je u osnovi te ocene. Ovo verovatno nije sasvim tako, ali je to poruka koju će Vaše dete i nastavnici ovakvim postupkom neminovno primiti. Dođite jednom u dva meseca čak i ako je sve u redu sa uspehom Vašeg deteta.
Molim Vas da ne sanirate krizne situacije „samo ovaj put”, jer nas sledeća kriza čeka iza okuke. Ovo se odnosi na pravdanje izostanaka koji u suštini nisu opravdani – npr. sutra je važan kontrolni za koji dete nije spremno, na plaćanje velikog broja hitnih privatnih časova pred odgovaranje, kraj godine, na to da deca ne spavaju jer nisu dobro organizovala svoje učenje i sl. „Oterajte” ih u krevet pre ponoći čak i ako je sutra važan kontrolni, učite ih da Vam je važnije da dobro planiraju svoje vreme nego da dobiju dobru ocenu i da nećete dozvoliti da budu neispavani zbog neorganizovanosti.
Razgovarajte sa njima svakog dana o tome šta im se dešava, ali i kako im je u školi. Ukoliko u ovakvom razgovoru saznate nešto neprijatno, kontrolišite svoju reakciju i budite smireni, jer sledećeg puta nećete od svog deteta ništa saznati. Recite im povremeno da smatrate da mogu mnogo toga da ostvare ako se potrude, odnosno naglašavajte to koliko je trud (ono na šta mogu da utiču) važniji od sposobnosti (ono na šta mogu da utiču u značajno manjoj meri). Ne govorite im da su genijalni i prepametni, ali ni da su nesposobni i glupi – deca koja čuju ovakve rečenice od roditelja i sredine doživeće da se ne mora učiti i ulagati trud, u jednom slučaju jer to njima ide veoma lako samo po sebi, a u drugom jer ne mogu sami sebi pomoći zbog nedostatka sposobnosti.
Važno je da Vaša deca imaju pozitivan odnos prema školi, nastavnicima koji predstavljaju obrazovanje u ranim godinama detetovog razvoja. Stoga im ne govorite da su nastavnici „nesposobni i glupi neradnici”, ali ni da su uvek u pravu. Ne treba podsticati kod dece crno – belu sliku o ljudima, a posebno ne o nastavnicima jer u jednom slučaju deca neće želeti da uče i budu nalik tim ljudima koje tako negativno sagledavate, a u drugom će Vas doživeti kao nekoga ko je uvek na strani drugih odraslih. Nastavnici su ljudi, kao i svi drugi, ponekad greše, ali Vaša deca će se u životu puno puta sustretati sa odraslima koji greše i to je deo njihovog odrastanja.
Ako imate dilemu u vezi sa kvalitetom nastave, dođite u školu i zamolite da prisustvujete času, dogovorite se sa nastavnikom kako da se to izvede diskretno i pametno (možete se uključiti u rad na nekoj temi) – neće Vas odbiti.
Za kraj – za roditelje
Ako se pitate čemu sve ovo i zbog čega bismo se toliko trudili kada će naša deca odgajana dosledno i usmeravana da se obrazuju ͈proći gore” od druge dece, molim Vas da zapamtite da čak i u ovakvoj zemlji u kakvoj živimo obrazovanije osobe u proseku duže žive, vode bolju brigu o svom zdravlju, imaju veće prihode od manje obrazovanih osoba i u manjem procentu su nezaposlene. To je već, čini mi se, dovoljno dobar skup razloga da se uloži trud.
Za kraj – za nastavnike
Ukoliko roditelji ne mogu da zadovolje egzistencijalne potrebe i potrebe za sigurnošću svoje porodice (krov nad glavom, hranu, tekuću vodu i električnu energiju, čistu i godišnjem dobu prilagođenu odeću i obuću, bezbednost od zlostavljanja), tada zaista ne možemo očekivati od roditelja da na ovaj način pomogne u obrazovanju svog deteta. Tu je uloga na nama – da pružimo sve što možemo tokom nastave, ali i kroz uključivanje drugih institucija da pomognu detetu i porodici.
Autor: B. D.
Izvor: zelenaucionica.com
