Godina 2021. je u stripu bila prilično aktivna, premda smo se još uvek vraćali u neki vid normale nakon ujdurme sa Milostivom Gospođicom Coronom-Chan. Domaći autori su se takođe solidno raširili, a Srbija je videla najnoviji uradak Geze Šeteta, kao i drugu po redu adaptaciju dela Petra II Petrovića Njegoša. I premda je „Gorski vijenac“ bio znatno veliki zalogaj za Šeteta s obzirom na obimnost i na veličinu zadatka (načinivši ga time zvanično najprodavanijim domaćim stripom u zadnjih nekoliko decenija, objektivno – doći će do vas druge informacije o drugim izdanjima, ali odmah ću naglasiti da će vas dotični ljudi slagati), naredna adaptacija mu je mnogo lakše legla. Naposletku, izvorno delo je religijske tematike, a s obzirom na prethodna Šetetova izdanja (za neupućene to su „Isus: Reč Božija“ i „Knjiga o Jovu“), nije bilo teško zamisliti da će se za ovu adaptaciju i lično vezati.
Dakle, u pitanju je „Luča mikrokozma“, Njegoševa poema o veri, padu čoveka i njegovom pokajanju, borbi dobra i zla i, pre svega, veličanje beskrajne dobrote Božije i duhovnog dela čoveka kao kosmosa u malom. Napisana pre „Gorskog vijenca“ i „Lažnog Cara Šćepana Malog“, „Luča“ je definitivno mnogo teže delo ako se sagledava filozofski i tematski. Samim tim, premda ova adaptacija nije veća od adaptacije „Vijenca“, definitivno je znatno komplikovanija za prevođenje iz stiha u kadar.
Te poteškoće se zapravo i vide u izvesnim delovima stripa, i navešću prvo njih, pa ćemo se posle baciti na vrline ovog dela. Naime, umesto tipičnog strip izraza, sa sve dijalozima i filakterima, imamo doslovno prebačen tekst u kadrovima ili između njih. Ovo funkcioniše kada ima, tipa, tri ili četiri pasusa teksta po tabli. Ali izvestan broj puta se desilo da je Šetet na dve table stripa, blizu margina, morao da naređa jedno šest takvih pasusa/strofa PO STRANI. To je već previše, i iskreno znatno ume da uguši čitaoca. Naravno, ovo je možda bila i odluka ljudi iz „Forme B“ koji su unosili tekst, ali ne menja stvar. Kao neko ko takođe piše, čak i iz ličnog iskustva mogu da naglasim da ni ljudi sa enormnim rasponom pažnje ne mogu da isprate tako koncipirane table stripa. Prosto je previše teksta.
Tu, recimo, treba porediti Šetetovu „Luču“ sa „Gorskim vijencom“. Dok je adaptirao to delo, Šetet se služio balonima i naracijom, te je priča tekla mnogo bolje. Štaviše, i deca iz osnovne ili srednje škole mogu da isprate „Vijenac“, bez obzira na obimnost i težinu. Ovo naglašavam jer sam zapravo rođenim očima video osnovnoškolce kako svojevoljno kupuju ovaj strip. Naravno, originalna „Luča“ je tako koncipirana da se dijalozi nekako stapaju uz naraciju, te bi filakteri izgledali pomalo neprirodno. E sad, ako bih nešto menjao, verovatno bih dodao jedno 30tak tabli više, a sam tekst proredio i preraspodelio.
No, to je možda najveći propust ovde. Ako sagledamo „Luču“ sa crtačke strane, vidi se da je Šetet i dalje na visini zadatka. Kao slikar i vizuelni stvaralac, ovaj autor se ne libi da povremeno eksperimentiše. Recimo, u nekoliko navrata u stripu će iskoristiti likove i predmete da, u slučaju namerne pareidolije, formiraju nečije lice ili lobanju. Lobanje i kosturi jako često figuriraju duž adaptacije „Luče“, i jedino dve stvari ovde nadmašuju pojavu dotičnog fenomena.
Prva od date dve stvari jesu scene anđela i demona u borbi. Ne bi li naglasio veličinu raja i brojnost em sila dobra, em sila zla, Šetet će crtati čitava jata i rojeve ovih bića, do te mere da čitaocu stane pamet. Naravno, ni ovaj prilazak materiji nije nov, jer je naposletku Gistav Dore isto to radio mnogo ranije, sa podjednako velikim uspehom. Štaviše, uzevši Šetetov respekt prema kvalitetnim autorima u obzir, mogu da pretpostavim da mu je Dore bio i direktna inspiracija za ove rojeve natprirodnih bića.
Druga od date dve stvari jesu splash table gde vidimo vasionu. Šetet jako voli da oslikava zvezdano nebo, planete, itd., posledica njegove ljubavi prema Marvelovom Srebrnom Letaču. Unutar „Luče“ ima čak 38 (i slovima, trideset i osam) splash tabli sa zvezdama, planetama, itd. Dve od njih, doduše, samo uslovno pripadaju ovoj skupini; jedna od te dve sem univerzuma sadrži i vrlo mali, nalepljeni kadar gde pesnikova duša i anđeo pričaju. Druga prikazuje Isusa kako u vaseljeni obgrljuje planetu zemlju, te je samim tim ovo ujedno splash strana svemira i splash strana Isusa.
Ima tu još kurioziteta za pomenuti što se adaptacije „Luče mikrokozma“ tiče. Primera radi, tu je i jedna infamna tabla gde Geza prikazuje mnoštvo ličnosti na jednom mestu, gde se javljaju Hitler, Staljin, Slobodan Milošević, Robin Hud, Tor, nekolicina junaka iz stripa i animacije, ali i, bizarno, Sveti Sava i još par crkvenih figura iz srpske istorije. Naravno, dobrom delu čitalaca, uključujući i mene, nije bilo svejedno videvši ovakav prizor, o čemu sam i razgovarao s autorom uživo. E sad, cela poenta ove table je u stvari Šetetova kritika na idolopoklonstvo. Drugim rečima, on smatra da ne treba smatrati nikoga većim idolom od Boga, i nije maliciozno hteo da insinuira ništa grupisanjem dotičnih figura. Naposletku, na datoj tabli su i dobre i loše osobe, fiktivne koliko i stvarne, čak i par osoba (i likova) koje sam Šetet voli. Naravno, to ne menja inicijalno mišljenje o viđanju objektivno benevolentnih figura poput Svetog Save pored objektivnih monstruma poput Hitlera i Staljina, ali svakako treba navesti objašnjenje da sam autor nije mislio ništa loše niti je hteo da provocira. Ovo moram da naglasim jer znam da ima ljudi koji eksplodiraju oko mnogo manjih stvari (tu ubrajam fenomen Ferijevih svedoka, kao i glupost koja se desila nakon izložbe strip grupe „Momci“ u Staroj Kapetaniji pre dve godine).
Uglavnom, to dođe to po pitanju adaptacije „Luče mikrokozma“ u strip. Naravno, treba da naglasim onu sad već ustaljenu krilaticu da Šetetovih pet minuta još uvek traje. Relativno skoro je izašla još jedna adaptacija o kojoj će biti reči ubuduće („Hajduci“ Branislava Nušića), a sprema se i štampa adaptacije „Šćepana Malog“. Međutim, kako sam Šetet navodi, zdravstveni problemi već pritiskaju, tako da će vrlo verovatno buduće adaptacije dolaziti nešto sporije. „Preforsirao sam se“, tvrdi on u privatnoj prepisci, „moram povući crtu.“ (Ne, ne tu crtu. Znam na šta mislite, izvadite um iz jarka.) Ipak treba da imamo na umu da čovek ulazi u sedmu deceniju i da treba, pre svega, čuvati zdravlje. Sve resto je manje bitno.
Ali naglasiću to da samo usporava. Čak i pored boljki, Šetet ne odustaje od stripa. Nije mu teško, recimo, da usred februara prisustvuje izložbi sopstvenih radova u beogradskom SKCu, kao ni da obilazi festivale stripa u zemlji. A pride, odmah nakon što je zgotovio „Šćepana“, uhvatio se u koštac sa Isusovim kušanjem od 40 dana u pustinji. Dakle, isti oni kadrovi koji su se našli u stripu „Isus: Reč Božija“ sada dobijaju albumski tretman. A s obzirom da proističu od već gotovog stripa, sa tendencijom da prošire temu, i s obzirom da, tehnički, sadrže iste likove kao izvorni strip, ovo se komotno može smatrati spin-off albumom, a takvi su retki u srpskom stripu. Ima ih, naravno, samo ne previše.
Uglavnom, kad se sve svede, Šetet sada već ima pet celih albuma, rađenih u zadnjih sedam godina. A tu ne računamo kompletnu doradu i preradu jednog („Isus: Reč Božija“ je imao zavidni reprint), nebrojeno mnogo reprinta i prerada drugog („Gorski vijenac“), reprint trećeg i odmicanje dalje od samizdata („Knjiga o Jovu“), i priprema objave starijih stripova u drugim publikacijama van zemlje (to ostaje slatka tajna). Pride, toliko je u žiži javnosti da ga vole i na televiziji (i u Srbiji i u Crnoj Gori). Dakle, cenim da će njegov šesti i sedmi uradak takođe da naiđu na lep prijem, a tu su još uvek Šetetove želje da adaptira dela Branka Ćopića, kao i Sirana de Beržeraka. Ja se iskreno nadam da neće žuriti sa njima (ponavljam – zdravlje pre svega), jer i ako do tih stripova ne dođe, učinak ovog autora poslednjih nekoliko godina je masivan i vredan svake pohvale. Dok čekate na nove adaptacije, predlažem prelistavanje „Luče mikrokozma“ i uveravanje u to da je Njegoš i te kako nastavio da živi u svesti naroda na Balkanu, na najinteresantniji mogući način.
