Nasmej se, čoveče!

Sposobnost zabavljanja perspektivnog partnera, njegovog šarmiranja pesmom i smehom, poezijom i raznim ludorijama, predstavlja nešto čime se može pohvaliti samo ljudsko biće. Ta sposobnost ispoljava se neprekidno, pogotovo u mlađim godinama, kad i žena i muškarac traže partnera za zajednički život i stvaranje potomstva. Kao što je nekada u afričkoj stepi mladi lovac morao stalno da pokazuje lovačku veštinu da bi impresionirao devojku na koju je bacio oko, tako i moderan muškarac mora stalno da bude zabavan kako bi njegova perspektivna partnerka bila zadovoljna i nasmejana.

U suštini, nečiji smeh nam obezbeđuje odličan i neograničeni uvid u raspoloženje i njegovu podsvest, jer u nekim situacijama smeh prosto navire iznutra, govoreći o mislima svoga vlasnika.

Za razliku maternjeg ili stranog jezika koje moramo učiti, smeh je deo univerzalnog rečnika ljudi i zato ga svi odlično razumemo. On uvek nešto znači, javlja se sam po sebi, predstavlja sposobnost s kojom smo rođeni i koristimo je od sredine četvrtog meseca života pa nadalje.

Jedna od značajnih osobina smeha je i njegova pojava bez uticaja volje. Nikada ne donosimo odluku da se smejemo. Iako se možemo svesno uzdržati od smeha, ne možemo se svesno smejati, ni kad smo sami ni kada smo u društvu. To je razlog zbog koga se ne smejemo na komandu i zašto svako prepoznaje lažni smeh.

Tajna svračjih nožica

Smeh i druge promene izgleda lica nisu samo pokazatelji osećanja ljudi na svim kontinentima i u svim kulturama, nego imaju i neka prikrivena značenja koja se analizom mogu dobro razumeti. Svako raspoznaje prirodan osmeh. Uglovi usta povlače se nagore i unazad, a istovremeno se u spoljašnjim uglovima očiju pojavljuju trouglasti nabori zvani „svračije nožice“. Bore u uglovima očiju šire se zrakasto upolje i siguran su znak da li je osmeh ili smeh autentičan ili nije.

Ideja da se po izrazu lica može prepoznati nečije emocionalno stanje razmatra se u vezi sa ponašanjem dece sa autizmom i pravljenjem softverskih algoritama za otkrivanje zarobljenih i neispoljenih emocija. S druge strane, mnogo psihologa misli da čitanje emocija s lica uopšte nije pouzdano jer su svi pokreti facijalnih mišića – uključujući grimase – sredstva, tj. alatke koje nam tokom socijalne interakcije služe da manipulišemo drugima. To je u izvesnoj meri tačno, i zato su implikacije toga uvek značajne.

Ideja da pravilnosti pokreta mišića lica pokazuju naše emocije ima iza sebe dugu istoriju. Još u 17. veku popularizovao ju je uticajni francuski umetnik Šarl Lebren, koji je bio dvorski slikar Luja XIV. On je opisao izraze lica za šest strasnih osećanja, tj. pasija. To su: zadivljenost, ljubav, mržnja, želja, radost i tuga.

Dva veka kasnije, Čarls Darvin je na osnovu svojih eksperimenata naveo da postoje univerzalni izrazi lica u vezi sa srećom, tugom, strahom, ljutnjom, gađenjem i iznenađenjem.

Eksperimenti čiji su rezultati podržali Darvinove tvrdnje pojavili su se šezdesetih godina 20. veka, kada je američki psiholog Pol Ekman sproveo terensko istraživanje u današnjoj Nezavisnoj Državi Papua Novoj Gvineji, na osnovu kojih su dobijeni dokazi da je tih „šest emocionalnih ekspresija“ zajedničko za sve ljude u svim zemljama sveta.

Ekmanov ogroman posao bio je od velikog uticaja i inspirativan za druge studije koje nisu uvek stajale iza ideje da je lice čoveka univerzalni bilbord naših emocija.

Džefri Žirard, profesor psihologije na Univerzitetu u Kanzasu (SAD) i njegov kolega Danijel Mekdaf, glavni istraživač u Majkrosoftovoj laboratoriji u Kembridžu, Masačusets, koji se bavi ukrštanjem psihologije i kompjutera, 2017. analizirali su izraze lica preko 850.000 ljudi iz 31 zemlje dok prate televizijske reklame. Ustanovili su da su se više smejali ljudi iz zemalja s manjim brojem stanovnika i vrlo izraženim individualizmom.

Uprkos uvreženom mišljenju da je smeh biološka osobina koja je svuda u svetu slična ili ista, ovi primeri pokazuju da postoje i kulturološki uslovljene razlike.

Etikecija

Jedna od manifestacija varijabilnosti smeha dobro se vidi iz jedne studije o smehu na portretima slikara pre i posle renesanse. Britanski profesor psihologije Entoni Mansted  je 2019. godine analizirao portrete iz predrenesansne i renesansne ere i utvrdio da se na platnima osmeh razdvojenih usana sa vidljivim zubima prvi put pojavljuje tek u 15. veku.

Naime, portreti muškaraca i žena pre renesanse tipični su po ozbiljnom izrazu lica. Izuzetak je „osmeh“ Leonardove Mona Lize, o kome se uvek govorilo s divljenjem jer je dvosmislen. U svakom slučaju, Đokonda („ona koja se smeje“) na portretu rađenom 1505. godine ne pokazuje zube, što je uskladu sa slikarskom praksom tog vremena. Tek između 1700. i 1780. otvorena usta i zubi postali su na portretima jasno vidljivi.

Istoričari slikarstva misle da je razlog za odsustvo smeha s otvorenim ustima i vidljivim zubima na portretima pre renesanse i loš kvalitet ili nedostatak zuba portretisanih osoba. Do bitnih promena došlo je tek s pojavom zubarstva i zubne protetike u 18. veku, najpre u Francuskoj.

Osim toga, za evropsku aristokratiju smeh je dugo bio izraz nedostatka samokontrole i lepih manira. Francuski sveštenik i učitelj Žan Baptist de la Sal u svojoj knjizi Pravila etikecije i hrišćanskog ponašanja je 1703. godine savetovao je čitaoce da se uzdrže od nedelikatnog ispoljavanja emocija kao što je glasno smejanje.

A kada je čuvena slikarka svog vremena Elizabet-Viže Lebran 1787. izložila autoportret sa svojom ćerkom Julijom, na kome je naslikala sebe kako se smeje poluotvorenih usta s vidljivim zubima, izazvala je zgražanje i gnev puritanaca, ali je njih ubrzo pomela Francuska revolucija.

Od početka 20. veka nastupa epoha industrije oglašavanja za koju su bila važna lepa lica sa zdravim i lepim zubima. Osim toga, izmenjene su i društvene norme u vezi prikladnosti ispoljavanja emocija, što je doprinelo i vidljivim razlikama u načinu prikazivanja smeha, o čemu svedoči jedna studija.

Naime, 2015. godine publikovani su rezultati fascinantnog istraživanja Širi Ginosar na temu smeha. Ona je u okviru postdoktorskih studija na Univerzitetu Berkli sa svojim kolegama analizirala 38.000 fotografija iz tradicionalnih gimnazijskih godišnjaka u SAD u periodu od 1905. do 2013. godine. Pokazalo se da se širina osmeha na licima fotografisanih učenika neprekidno povećavala sve do 1950. godine, kada je osmeh sa razdvojenim usnama i vidljivim zubima na svim fotografijama postao norma.

Smeh i metabolizam

Mnogi psiholozi i psihijatri smatraju da smeh ima odlično dejstvo na zdravlje i u tom smislu sproveli su više istraživanja. Jedno od njih bavilo se volonterima koji su gledali naročito uspele isečke iz raznih televizijskih emisija poznatih po dobrom humoru. Utvrdili su da se posle dvadesetominutnog gledanja krvni pritisak dobrovoljaca snižava, kao i nivo holesterola.

Ustanovljeno je i da se posle dobrog smeha povećava koncentracija antitela u telesnim tečnostima kao i aktivnost nekih drugih ćelija koje deluju kao ubice raznih neprijateljskih agensa. Smeh tako pojačava i imunske sposobnosti i kvalitet majčinskog mleka, a trudnice koje se često smeju rađaju decu koja retko imaju alergijske promene na koži.

Za sada se ne zna mnogo o mehanizmima koji dovode do smeha, ali se zna da je energetski zahtevan jer aktivira mnoštvo mišića, naročito lica, grudi, stomaka, ruku i nogu. Kad se smejemo, menjamo izraz lica i stvaramo lako prepoznatljiv zvuk. Osim toga, tokom smeha se potpuno menja obrazac disanja.

Neobični pokreti mišića trupa prilikom smeha troše iznenađujuće mnogo energije. Dugotrajan smeh nas ostavlja bez daha, znojimo se jer je temperatura tela povišena, a pravi stakato forsirane eliminacije vazduha iz pluća kroz dušnik zahteva odličnu mišićnu sinhronizaciju i kontrolu. Zbog poplave prirodnih opijata u našim venama, osećamo toplinu i zadovoljstvo.

Zarazni smeh

„Ništa na svetu nije tako zarazno kao smeh“, pisao je Čarls Darvin još pre 170 godina. Eto,  prošlo je više od veka i po, a mi još uvek ne znamo zašto se smejemo kad se drugi smeju. Smeh je zarazan, pa se nekad smejemo čuvši samo zvuk nečijeg smeha. Svi mi volimo dobar smeh, ali retko znamo zbog čega.

Humor, golicave priče i nekonvencionalno ponašanje mogu izazvati ono ho-ho-ho ili he-he-he, ali suštinska stvar u smehu nije dosetka ili vic, već osoba ili osobe koje se nalaze u društvu. Obično se smejemo kada smo zadovoljni onim što nam sagovornik kaže ili onim što vidimo na njegovom licu. Drugim rečima, smeh je izraz nečeg zajedničkog, opšteg. On je društveni lepak koji koristimo da bismo učvrstili već postojeće veze ili da bismo stvorili nove.

Kad se pogleda klasična studija Smeh (Laughter), koju je 1999. napisao profesor psihologije i neuronauke Robert Provajn, onda se vidi da je smeh mnogo ozbiljnija pojava nego što se obično misli.

Kad se posmatra čovek kako se kreće po nekom od svojih prirodnih staništa, na primer nekim tržnim centrom, tokom te šetnje na njegovom licu pojavljuju se osmesi mnogo puta. Robert Provajn tvrdi da se tokom dva sata šetnje kroz neki trgovački centar osmeh na licu javlja i do 1.200 puta, pri čemu je samo u 10 ili 20 odsto slučajeva on bio rezultat nečega što je podsećalo na šalu ili vic. Najčešće je smeh bio izazvan nečijim banalnim komentarom ili mišlju izraženom još beznačajnijom frazom.

U svojoj knjizi Provajn je izneo da se dva puta češće smejemo kada govorimo nego kad nekoga slušamo, a trideset puta češće se osmehujemo u situaciji u kojoj imamo oko sebe poznanike ili čak nepoznate ljude, nego kad je ispred nas socijalni surogat poput televizije.

Neka zanimljiva ispitivanja skeniranjem dobrovoljaca funkcionalnom magnetskom rezonancom (fMR), pokazala su da zvuci koji u nama bude emocije (jauk, smeh i slično) dovode do reakcije moždane kore u prednjem delu mozga, ispred zone gde se nalaze svi motorički centri za telesnu muskulaturu, kao i polja koja koordinišu muskulaturu lica. Kad ispitanik, volonter, tokom skeniranja čuje smeh, svetlucaju polja u njegovom čeonom delu mozga, u zonama za koordinaciju mišića.

U stvari, pokazalo se da se u mozgu nalaze neuroni koji su kao ogledalca u kojima se odslikavaju aktivnosti mišića lica onoga koga vidimo ili čujemo da se smeje, navodeći nas da se i sami smejemo. Drugim rečima, događa se kopiranje ponašanja onih ljudi čije emocionalno stanje prepoznajemo i razumemo. Slično kao kad posmatrate bacača kladiva, pa kad poleti kugla i sami skačete sa stolice.

To može objasniti zbog čega je smeh zarazan. Jer gledano kroz evoluciju, smeh je nastao kao izraz prijateljstva i odsustva želje za borbom. Kad se svi smejemo istom vicu pokazujemo privrženost drugima i to može biti razlog zbog čega je smeh tako zarazan.

Ali postoje i vrste zaraznog smeha za koje se ne može reći da su prijatne. Godine 1962. u Africi, na prostoru sadašnje Tanzanije, u selu Kašaša na zapadnoj obali Viktorijinog jezera u Tanganjiki, pojavila se epidemija smeha. Ona je započela u jednoj školi za devojčice, a onda se raširila kroz celu zemlju i trajala je nekoliko meseci.

Temeljnijim istraživanjem, pokazalo se da je smeh bio simptom kompleksnog poremećaja poznatog kao „masovna psihogena bolest“ ili „histerija“, koja je nastala zbog velikog socijalnog pritiska i nesigurnosti u regionu.

Ova masovna psihogena bolest u mnogo čemu podseća na isto tako masovnu bolest trovanja dece u Starom trgu na Kosovu i Metohiji, za koje nikad nije dokazano da se dogodilo.

Ko se kome smeje 

Smeh se pojavljuje u više formi i raznim povodima. Prvi osmeh na licu bebe vidimo najćešće posle 4 meseca života, čak i kada je beba gluva. Javlja se zbog nekog iznenađenja, ali samo u potpuno bezbednoj situaciji gde dete ne mora okretanjem glave da proverava gde su mu roditelji kao garant sigurnosti. Pošto je smeh uvek praćen porastom aktivnosti i koncentracije jednog hemijskog glasnika u mozgu – dopamina – i povećanjem napona elektrohemijskog kola u kome se nalazi, javlja se reakcija bebe koja radoznalo ispituje svet oko sebe jer se oseća sigurnom i srećnom.

Kad se deca upuštaju u ratničke igre, onda je njihov smeh signal da ratničke namere nisu ozbiljne. To omogućava isprobavanje ličnih i društvenih vrednosti, ali i granica do kojih se sme ići bez neke ozbiljne posledice.

Psiholozi su odavno proučavali učestalost s kojom se za vreme razgovora pojavljuju osmesi, smeh i grohot od smeha.

Tokom tog zametnog posla utvrdili su, na primer, da se žene češće osmehuju i smeju nego muškarci. Ono što je najlepše, žene se na dosetke i mudrovanja muškaraca smeju češće nego kad govori žena. Jedan od razloga pojave osmeha na licu žene jeste njena želja da ohrabri muškarca i da u njemu pobudi interes za sebe. U stvari, to je neprekidna igra procenjivanja i upoređivanja aktuelnih ili budućih partnera.

Razlike u razlozima osmehivanja i smeha često se tumače kao dokaz muške dominacije u društvu: žene se osmehuju i smeju na muške dosetke jer smehom ispoljavaju neku vrstu subordinacije, a ne zato što im je smešno. Takvo ponašanje smatra se u krugovima evolucionista i izrazom pomirljivosti. Uostalom, svako izvinjenje ili molba, ma kako beznačajni bili, po pravilu su praćeni osmehom.

U životinjskom svetu, ekvivalent osmehu je izražavanje miroljubivosti i podređenosti, kao kad, na primer, pas maše repom ili ga podvije, ili kad primati izduže gornju usnu u znak pomirljivosti.

I izvesne forme „lažnog“ osmehivanja i smeha mogu biti prihvatljive jer smanjuju tenziju u odgovarajućim situacijama i u neku ruku približavaju one koji su u neravnopravnim društvenim i profesionalnim položajima. Uostalom, oduvek se znalo da je verovatnoća smejanja mladog doktora na duhovite primedbe svog šefa mnogo verovatnija od smeha kojim će šef uzvratiti na duhovitost svog mlađeg kolege.

Smeh, međutim, može delovati i stresno na okolinu i stvoriti psihološki tešku situaciju. Nije isto smejati se i podsmevati se. Neka šala koju razume samo uži krug ljudi u zajednici, automatski isključuje ostale i tako pokazuje ko je nepoželjan. Drugim rečima, smeh može biti i neka vrsta pretnje.

Ali konvencionalni smeh je uvek akt olakšavanja komplikovanih procesa i u najvećoj meri deluje kao i ulje na rotirajuće delove nekog motora. On učesnike nekog razgovora ili društvenog događaja oslobađa napetosti i tako otklanja agresiju.