Još nije svanulo a provincijski autobus je izlazio iz glavne stanice i krenuo ka Beogradu.
Išao sam da polažem ispit toga jutra, jedan od onih zbog kojih žališ što si se uopšte rodio, i hteo sam, usput, da obnavljam gradivo.
Sve bi bilo po planu da vozač nije, čim smo zamakli iza prve krivine, pustio CD sa našim, mojim i njenim pesmama, i onda je sve otišlo dođavola.
I ispiti, i polaganja, i bezbroj nekih na silu naučenih lekcija, i svi oni dani i nedelje provedeni u učenju.
Sve je počelo da se topi i nestaje pred slikama koje su neizmenično počele da se smenjuju…
Krenule su suze, sećanja, bujica nekontrolisanih osećanja, navirale su emocije koje sam dugo skrivao od sebe i sveta.
Pulsirao je sve jači ritam nedostajanja koji me odneo daleko, ni sam više ne znam gde…
“OSTALA SI UVEK ISTA”, Mišo Kovač
“JESEN U MENI”, Parni valjak
Pitala me jednom, smešeći se, onako kako samo ona to ume, da joj nabrojim desetak omiljenih pesama.
Nisam znao šta da joj kažem, samo sam odmahnuo rukom u stilu – kao da je to uopšte važno.
Vozač je odgovarao, toga jutra, umesto mene, ređajući pesmu za pesmom, uspomenu za uspomenom. Kao da je time prećutno nabrajao sve moje trijumfe i promašaje…
“LOŠE VINO”, Bijelo dugme
“TU NOĆ KAD SI SE UDAVALA”, Prljavo kazalište
Plakao sam. Kao da je tada sve oko mene počelo da plače. Ljudi, ulice, gradovi, sela, reke, mostovi, planine. Sve je plakalo, svi pejzaži i predeli, i da se pretvara u duboko potisnutu čežnju za njom…
Svet je počeo da se smanjuje, sužava i od svih onih lica koja su me okruživala, pogleda koji su merili svaku moju suzu, gradova koji su mi išli u susret. Ostali smo samo nas dvoje, naša priča i moja potreba za njom koja je svakim danom sve veća.
“NEDOSTAJE MI NAŠA LJUBAV”, Đorđe Balašević
“ČUVAM TE”, Aleksandra Radović
Shvatio sam koliko je, u stvari, volim. Koliko mi je potrebna, koliko mi je stalo do nje i šta sam sve spreman da uradim za nju.
Kada kažem sve, mislim na sve…
A ispiti, ma daj…
“KO TE IMA TAJ TE NEMA”, Garavi sokak
“NEKO TE IMA NOĆAS”, Van Gog
Hteo sam da je pozovem, probudim, otrčim do nje, odletim, svejedno, samo da joj kažem i pokažem koliko mi je stalo. Da joj nacrtam, objasnim, uverim, ubedim, ali uradio sam to toliko puta do sada, i mnogo luđe i blesavije stvari, i nije vredelo.
Neverovatno kako ljubav pronalazi tajne kanale u nama, probija se kroz to, kroz sva ta odbijanja, poniženja, nesporazume, bori se poput najskrivenijih izvora i izbija na površinu.
Ne odustaje, ne posustaje, neće i ne želi da se preda…
“NA TVOJIM USNAMA”, Galija
“MI NISMO SAMI”, film
Nisam mogao više da izdržim, otišao sam do vozača i pitao ga:
“Majstore, ti si baš rešio da nas pobiješ tim pesmama?! –
Pogledao me setno, probuđen iz nekog svog tužnog filma, i nasmejao se kada je shvatio da bolujemo od iste bolesti. Samo mi je prošaputao –
“Znači nisam jedini. Znam sve, znam, ćuti… –
Nisi jedini majstore, nisi. Puna je planeta nesretnika kao što smo ti i ja. Jedina je samo ona, i meni, i tebi, i svima, celom svetu…
“SVE SMO MOGLI MI”, Jadranka Stojaković
“POSLEDNJA PESMA O TEBI”, Riblja čorba
Dobio sam od njega na poklon CD sa svim tim pesmama.
Obojica smo voleli na isti način različite devojke. Samo što je on vozio autobus da bi pobegao što dalje a meni ni vasionski brod ne bi pomogao da se odvojim od nje…
Odneću joj CD sledeći put kada se budemo videli. Ionako su sve te pesme za nju napisane i otpevane. Nevažno što su neke od njih nastale i mnogo pre nego što se ona rodila. Sačekale su je da odraste i da bude u njima.
Sačekaću i ja da odraste, nema problema, samo se bojim da me ne preraste i da se ne obeća nekom drugom.
A već je na polovini tog puta…
Odneću joj pesme. Moram. Možda će tada razumeti. Možda će shvatiti koliko je…
…ma znaš već šta.
