Najtiražniji jugoslovenski pisac nakon Drugog svetskog rata Mitar Milošević danas je uglavnom zaboravljen. Roto-romani o Lunu, kralju ponoći, koje je Milošević pisao pod pseudonimom Frederik Ešton, prodati su u više od deset miliona primeraka. Ove godine navršava se tačno sto godina od njegovog rođenja.
Uepohi opsesije „okruglim“ godišnjicama, jedan od načina na koji se pojedini pisci vraćaju u fokus čitalačke javnosti jesu jubilarne godišnjice njihovog rođenja ili smrti. Možda i najtiražniji jugoslovenski pisac u vremenu nakon Drugog svetskog rata, danas je uglavnom zaboravljen, a 2024. godine navršava se tačno stotinu godina od njegovog rođenja. Čovek se zvao Mitar Milošević, ali kao pisac se zvao drukčije. Svoje književne radove potpisivao je, naime, pseudonimom Frederik Ešton.
Kako i dolikuje čoveku koji se posvetio žanrovskoj književnosti, njegov rani život nije preterano detaljno akademski istražen. Nemamo ni previše podataka o tome „kako je ulazio u svet knjige i književnosti“. Više znamo o tome kako je ulazio u svet vatrenog oružja. Naime, još kao gimnazijalac Mitar Milošević se pridružio pokretu otpora protiv nemačkih i talijanskih zavojevača u Drugom svetskom ratu. Među partizanima se brzo istakao kao dobar borac pa je nekoliko puta i odlikovan.
Po svemu sudeći, Milošević nije bio pogodan karakter za redovnu vojnu službu i nije se uklapao u birokratiju i hijerarhijske lestvice. Stoga je osam godina nakon završetka Drugog svetskog rata, iako je i ne navršivši tridesetu dostigao čin kapetana prve klase, napustio vojsku.
Novinarska karijera
Sada je pred Mitrom Miloševićem bio izazov da započne neki novi život. Iz ovog ili onog razloga, novinarstvo mu se činilo kao dobar izbor za novu karijeru. Odmah nakon što je skinuo uniformu, Milošević se zapošljava u velikom novosadskom novinsko-izdavačkom preduzeću „Dnevnik“. Sledi isprva i ponešto stereotipna priča o usponu talentovanog mladog čoveka. Započeo je svoju novinarsku avanturu sa samog dna, sa pozicije pukog izveštača, mlađeg reportera, da bi vremenom dobivao sve odgovornije pozicije.
Taj period pedesetih godina dvadesetog veka, za ondašnju je socijalističku Jugoslaviju bio u mnogo čemu specifičan. Nakon raskida sa Staljinom i istočnim blokom, uz značajnu finansijsku pomoć za Zapada, zemlja se u kulturnom i kulturološkom smislu menja. Čuveni referat Miroslava Krleže na Kongresu književnika u Ljubljani donosi i službeni raskid sa poetikom „socijalističkog realizma“.
I u drugim umetnostima počinje da se oseća uticaj tendencija ca Zapada. Najvidljivije je to u popularnim umetnostima poput filma i muzike. Na bioskopskim repertoarima sve je više filmova iz zapadne Evrope i Amerike, a preko radio-talasa šire se takođe što ritmovi džeza, što ondašnja italijanska popularna muzika.
Uticaj Italije na vesternizaciju jugoslovenske popularne kulture bio je ogroman, a možda i najbolja ilustracija toga jesu – stripovi. Otvaranjem mogućnosti za licencno izdavanje stripova za Zapada, u fokus jugoslovenskih velikih novinskih kuća dolazi upravo stripovi iz Italije. Tu su se ponajpre istakli zagrebački „Vjesnik“ i upravo novosadski „Dnevnik“, gde je Mitar Milošević u jednom trenutku došao i do pozicije glavnog i odgovornog urednika komercijalnih izdanja NIŠRO „Dnevnik“ (misli se uglavnom na stripovska izdanja i roto-romane).
Lun, kralj ponoći
Iako je značaj Mitra Miloševića za uspon stripa i popularne žanrovske književnosti u Srbiji i Jugoslaviji veliki čak i ako bismo se zadržali isključivo na njegovoj uredničkoj i izdavačkoj ulozi, te uloge nisu ipak primarni razlog zašto ga se danas sećamo. Mitar Milošević se, naime, u našu kulturu upisao kao autor, plodan i popularan. A kruna njegovog opusa je serija romana o liku koji je postao legendaran, liku koga je prozvao Lun, kralj ponoći.
Od početka je Milošević svoje romane o Lunu potpisivao pseudonimom Frederik Ešton. Ideja je verovatno bila da se zapletima time podari veća autentičnost. Glavni junak je zamišljen vrlo vešto, makar i na tragu anglosaksonskih romantičarskih arhetipova. Budućeg Luna, kralja ponoći još od njegovog ranog detinjstva skupina vrhunskih belosvetskih kriminalaca priprema da postane „savršeni kriminalac“. Dečak, međutim, uspeva da otkrije da su ti ljudi ubili njegovog oca. On stoga odluči da im se osveti te da život posveti borbi protiv kriminala.
Roto-romani u kojima je glavni junak Lun, kralj ponoći počinju da izlaze krajem pedesetih godina dvadesetog veka. Nikada dosad nažalost, koliko mi je poznato, nije urađena ozbiljna i sistematična bibliografija svih romana o Lunu. Ipak, po većini istraživanja, Mitar Milošević je napisao više od sedamdeset romana čiji je glavni junak Lun.
Ti romani su u većini slučajeva imali tiraž prvog izdanja od pedeset hiljada primeraka, dok su neretko prodani tiraži znali da budu i duplo veći. Oni isprva po pravilu izlaze u Ediciji X-100. Lunova „baza“ u ovim romanima je London, ali ideološki gledajući je očigledno da je i autoru i glavnom junaku komunizam blizak. Po nekim apokrifima, upravo su ti ideološki momenti sprečili primetniji uspeh Luna, kralja ponoći u prevodima na velike zapadne jezike.
Fanovi su primetili mnoge paralele između Luna i nekih čuvenijih junaka globalne popularne književnosti, od Džemsa Bonda nadalje. On ima osobine superheroja, poliglota je, vrlo vešt kada je reč o tehničkim inovacijama, te je takođe i neodoljiv ženama.
Iz razgovora sa Frederikom Eštonom
„Ja sam Mitar Tripkov Milošević, majka mi je od Vujisića, a rođen sam u Uvaču, Montenegro. Frederik Ešton sam postao iz nužde.“ Tako se autor „Luna, kralja ponoći“, predstavio novinaru „Duge“ Draganu Barjaktareviću koji je oktobra 1980. u Novom Sadu napravio intervju s njim: Miloševićeva najkraća biografija, piše tadašnja „Duga“, glasi: „Bio je ratnik, partizan. 13. jula 1941. je stupio u ustanak u Crnoj Gori, u Lijevoriječku četu Komskog odreda; partizanski komesar brigade; od rata do 1953. oficir JNA na značajnim političkim dužnostima; demobiliše se i do 1959. je novinar i urednik ‘Dnevnika’; posle toga, do 1974, kada odlazi u penziju, urednik odeljenja publikacija ‘Dnevnika’; član je Društva književnika Vojvodine.“
O svojim vojničkim danima Milošević je u razgovoru rekao: „Nisam bio za vojsku. Nisam mogao da radim sve po naredbi. Na kraju, potukao sam se sa jednim višim oficirom i otišao u književnost jer sam tu mogao, bez opasnosti, da se svađam do mile volje, makar sa fiktivnim ličnostima.“
Na pitanje kako su ratni i partijski drugovi gledali na njegovo pisanje, Mitar Milošević je odgovorio: „Jednom je neko pokrenuo akciju da se ovi kriminalni romani ukinu. Tada mi je drug Steva Doronjski, koji čita Luna, rekao: ‘Nećeš valjda da ukineš te romane?’ Rekao sam da neću. ‘Naravno, ali im podigni malo kvalitet!’, rekao je drug Steva. I pokojni Veljko Vlahović rekao mi je da mu se sviđaju moji romani i da ediciju nikako ne ukidam.“
Milošević je ispričao i da je na početku karijere pisao romane na teme iz Drugog svetskog rata, ali oni su štampani u skromnom tiražu. „Veoma cenim Getea“, rekao je, „tog mudrog čoveka, pesnika i vajmarskog slobodnog zidara! Pišući ratne romane uvideo sam, međutim, da izdajem načela ovog mudraca. Gete je savetovao: ‘Ako pisac ne piše bar za milion ljudi, ne treba da napiše nijednu knjigu!’ Zato sam počeo da pišem seriju romana o Lunu, kralju ponoći, koje čitaju milioni ljudi.“
Kada je bio mlađi, pričao je Milošević, za jedan roman mu je trebalo sedam-osam dana, dok je kasnije pisao sporije, „dugoprugaški“ – jedan roman mesečno.
LMS i Zlatna serija
Šezdesetih godina dvadesetog veka fraza „Lun, kralj ponoći“ u Jugoslaviji postaje opštepoznata. Otud verovatno Mitru Miloševiću ideja da ime svog junaka iskoristi i za ime nove strip-edicije koju je početkom 1968. pokrenuo novosadski „Dnevnik“. Edicija je, naime, krštena „Lunov Magnus Strip“, a izvorno je zamišljena kao pandan nešto starijoj „Zlatnoj Seriji“.
Edicija je stripovska, otud reč “Strip”; termin „Magnus“ (veliki na latinskom) je aluzija na format, dok ono „Lunov“ priziva Luna, kralja ponoći. Skraćenica LMS slučajno ili ne identična je skraćenici Letopisa Matice Srpske, časopisa koji izlazi upravo u Novom Sadu, a najstariji je književni časopis sa kontinuitetom izlaženja u celoj Evropi.
Izvorna je ideja da se u sveskama „Lunovog Magnus Stripa“ susreću i roto-romani i stripovi. Zato je u prvoj svesci „Lunovog Magnus Stripa“ i objavljena jedna epizoda Luna, kralja ponoći. Ipak, drugačiji format LMS-a u odnosu na „Zlatnu Seriju“ nije potrajao.
_1034x740 "Из првог броја Луновог Магнус Стрипа ( / )")
U idućim decenijama, tokom sedamdesetih i osamdesetih, dakle, „Zlatna Serija“ i „Lunov Magnus Strip“ spadaće u ključne simbole jugoslovenskog odrastanja i sentimentalnog vaspitanja. Te se edicije nisu razlikovale po formatu. Zaglavlja su bila drugačija, junaci koji su dominirali svakom od ovih edicija su se takođe razlikovali, ali je emocija uglavnom bila ista.
U to isto vreme, Mitar Milošević i dalje piše svoje roto-romane. Osamdesetih godina, međutim, Lun, kralj ponoći iz sveta roto-romana prelazi napokon i u svet stripa. U periodu između 1984. i 1987. objavljeno je trideset svezaka stripa „Lun, kralj ponoći“. Scenariji stripova uglavnom nisu bili adaptacije konkretnih romana, nego su na tragu celog tog konteksta scenaristi ispisivali originalne zaplete. Scenarije za ove stripove su ispisivali Svetozar Obradović, Miodrag Milanović i Petar Aladžić, dok su crtači bili Slavko Pejak, Radič Mijatović, Marinko Lebović, Miša Marković, Stevo Maslek, Ljubomir Filipov, Lasko Džurovski, Ahmet Muminović, Zekira Muminović, Petar Radičević, Adam Čurdinjaković i B. Ljubičić.
Strip o Lunu je ipak prošao dosta slabije od roto-romana. Za to je, po svoj prilici, bilo više razloga. Krajem pedesetih, kad se Lun prvi put pojavljuje, popularna kultura je nešto što je avangardno, provokativno, seksi. Sredinom osamdesetih, popularna kultura je već neka vrsta mejnstrima. Takođe, konkurencija je mnogo veća.
Osamdesete
Osamdesetih, Mitar Milošević je došao do kultnog statusa, barem među sladokuscima. Među njegovim prononsiranim fanovima bio je i, primera radi, legendarni Bogdan Tirnanić. Pravo Lunovo ime – Donald Sikert – po Tirketu je „šifra“. Sikert, naime, priziva sikret („secret“), što će reći – tajnu. Kad je o imenu Donald reč, nema valjda ni potrebe da se potencira Donald Dak.
I dok su stripovi iz „Zlatne Serije“ i „Lunovog Magnus Stripa“ vezivali publiku od Varaždina do Tivta i od Velike Kladuše do Zaječara, na političkom nivou se pripremao raspad zajedničke države. Tako se bližio kraj sveta u kojem je Lun, kralj ponoći bio moguć. A nestajao je i svet u kom su se pojavili „Zlatna Serija“ i „Lunov Magnus Strip“.
Godine 1993. prestali su da izlaze i „Zlatna Serija“ i „Lunov Magnus Strip“. Izlazili su dvadeset i pet godina. To je doba kad većina ljudi završava fakultete, kada izlazi, kako se to kaže, na tržište rada, kada polako osniva porodice i kada bi, po malograđanskim očekivanjima, trebalo polako da odustaju od stripova koji su, je li, neozbiljna, dečija rabota.
Dve godine kasnije, 1995, u Novom Sadu, u kojem su pod njegovim rukovođenjem i pokrenute pomenute stripovske edicije, umire Mitar Milošević. Iz penzije je gledao kako nestaju i njegove edicije i njegova zemlja.
Iduće godine, kad je posle Dejtona zaustavljen rat, kad se činilo da se vraćaju mir i normalnost, „Dnevnik“ je pokušao da obnovi i „Zlatnu Seriju” i „Lunov Magnus Strip“, ali je pokušaj bio kratkovek.
Kralj ponoći
Miloševićeva fraza „Kralj ponoći“ ustalila se u jeziku i kulturi. Možda i najlepša ilustracija toga je pesma Marine Tucaković „Kralj ponoći, prosjak zore“, najpoznatija u izvedbi Ane Bekute. Naravno, za Mitra Miloševića i za Marinu Tucaković, „kralj ponoći“ ne znači isto.
U kontekstu književno-teoretske podele, mogli bismo reći da je za Miloševića reč o metafori, a za Tucakovićevu o metonimiji. Za Miloševića, ponoć je simbol, za Marinu Tucaković onaj puni sat između jedanaest noću i jedan ujutro. Otud, Lun bivajući „kralj ponoći“ ne mora da bude bilo šta drugo. Ljubavni interes lirskog subjekta pesme Marine Tucaković je istovremeno i „kralj ponoći“ i „prosjak zore“, odnosno neko ko je usred noći uvek na vrhuncu samopouzdanja, dok se s prvim vesnicima svitanja pretvara u nekog ko „polako i sigurno tone u tišinu“. „Kralj ponoći“ postao je „prosjak zore“.
I pozicija stripa kao devete umetnosti, kao važnog aspekta popularne kulture, prešla je kod nas put od „kralja ponoći“ do „kralja ponoći i prosjaka zore“. Nekad strip nije tražio opravdanje vlastitog postojanja. Stripovi su izlazili u ogromnim tiražima, uz masovno obožavanje mlađe publike. Generaciji starijoj od trideset ili trideset i pet godina, strip je danas istovremeno i sećanja na mladost i jemstvo kontinuiteta sopstvenog života, kralj ponoći i prosjak zore, takoreći.
Ima otud nečeg simbolički lepog i poetski pravednog u tome da se uz obnovu edicije „Lunov Magnus Strip“ oda počast liku i delu Mitra Miloševića. Kultura po pravilu počiva na kontinuitetu i na svesti o kontinuitetu. Svaki „Lunov Magnus Strip“ nezamisliv je bez „Luna, kralja ponoći“ i bez Frederika Eštona alias Mitra Miloševića, čoveka i autora koji ga je izmislio.
Čak i ako je činjenica da LMS znači i „Lunov Magnus Strip“ i „Letopis Matice Srpske“ puka koincidencija, to ne znači da kontinuiteta nema. Dok ima kontinuiteta, ima i kulture. I novi „Lunov Magnus Strip“ nije ni početak ni kraj. Ali stoji između početka i kraja kao karika lanca koji je kultura. A sve što je kultura pripada tom lancu.
Piše: MUHAREM BAZDULJ
Izvor: oko.rts.rs / Kulturni centar Novog Sada
