Znam,
imam te u čarobnim bojama duge
života u koje ulazimo svakodnevno.
Nedostaju daljine,
jer ti ne umeš da
staneš, žuriš daleko,
iznad svih koje znam,
ti si mi najdalji.
Daljine ti šalju nedostajanje,
nasmejani oblak u današnjem
jutru otvara ti vrata sreće,
poljubac stiže da spere tvoj
i smiri ti greh,
zagrljaj plovi kroz snove misli,
lagano staje oko tvog vrata…
Osećaš na usnama blagi talas vetra…
Milujem ti snene oči…
Moje ruke su oko
tebe, grliš me,
poseduješ,
iako si daleko,
daljina nema moć želje.
Traže te moje oči,
šetaju prostranstvom nebeskim.
Gde si?
Ne nazire se tvoj
trag. Kriješ se.
Znam, negde prosipaš čežnju
i skupljaš poglede lažne
žudnje, smiruješ svoju pohotu,
a mrziš ta maskirana lica,
još jednu recku u nizu upisuješ
na zidu plača nakon tebe,
jadnih li, ostavljenih duša.
Ne znaju da se nakon
osvojenog pogleda lakog, u
trenutku više ne vraćaš.
Samo tvoj smeh odzvanja,
para im uši, nakon tebe.
Ali priznaj, zadrhti i tebi srce,
kad drugačija od svih
ušeta u njega
i ljubav u njemu zelegne.
Pogled duše učini svoje,
počinješ da osećaš trag
ljubavi koja te zove
i ništa ti više nije važno,
sve recke odu u etar,
kad ti prava ljubav u srce uđe,
u tebi nastaje prava pometnja,
sudar pomahnitalih kometa!
