Kulturni centar Novi Sad i Predškolska ustanova „Radosno detinjstvo“ su imali misiju. Ta misija je bila da kroz radionicu daju deci različitih predškolskih ustanova, i.e. vrtića, priliku da Novi Sad, odnosno svoju sredinu, prikažu putem ličnih iskustava na kreativan način. Medij koji su odabrali je strip, i te kako deo tradicije Novog Sada, Vojvodine, a i ostalih delova Srbije, pa i šire. Ali ajde da se ne širimo – fokus je Novi Sad.
A trenutna dečica, Generacija Alfa, u rasponu između 5 i 7 godina, su darivala ove dve ustanove gomilom izvanrednih stripova i ilustracija. Uglavnom bez reči, jer opet – reč je o predškolskim ustanovama, ali ne u potpunosti bez reči.
Projekat nosi naziv „Priče iz mog kraja“, a autor dotičnog je Sunčica Marković, pomoćnica direktora KCNS. U ovom poduhvatu su sa njom sarađivali koautor Aleksandar Ružičić i voditeljke radionica Jelena Tišma, Danijela Vimić i Milana Bogunović. Čak 12 vrtića je učestvovalo: „Vilenjak“ iz Limana, „Zlatna greda“ iz Podbore, „Pčelica“ iz Starog Grada, „Panda“ iz Sajmišta, „Leptirić“ iz Adamovićevog naselja, „Sunce“ iz Banatić-bloka, „Spomenak“ iz Satelita, „Guliver“ iz Novog naselja, „Veseli patuljci“ iz Rumenke, „Duga“ iz Šangaja (ime naselja, ne grad u Kini, opušteno), „Pinokio“ iz Begeča i „Neven“ iz Kovilja. Dvadeset i šest vaspitača je koordiniralo decu, koje jednostavno ima previše za nabrajanje ponaosob – čak 118!
Svaka ustanova je imala drugačiji fokus po pitanju radova. Primera radi, „Vilenjak“ je obilovao radovima koji prikazuju mostove, Štrand i novosadski kej. Iz ovog vrtića je ujedno bilo i najviše učesnika, a jedan je od samo dva vrtića koja su imala dvocifren broj učesnika, kao i učesnike koji su crtali po dva i više radova. „Zlatna greda“ se fokusirala na motive iz pesama Jovana Jovanovića Zmaja, gde se „Pačija škola“ dakako prva prepoznaje. Polaznici „Pčelice“ su bili nešto skromniji, te su prikazali detalje iz svoje svakodnevnice – rano ustajanje, doručak, odlazak u vrtić, igranje, dremanje, pa još igranja. „Panda“ se isto ticala obilaska naselja, gde su jodna banja, sinagoga i još par institucija bile glavna tema dečice. Leptirići iz „Leptirića“ su svratili u Institut za javno zdravlje, gde su crtali kako oni zamišljaju viruse i kako se izboriti sa istim, i ovde sam ujedno video i moj omiljeni strip (Arsene, svaka ti čast!). „Sunce“ se bavilo temom železnice, i zbog recentnih događaja ovde zaustavljam rečenicu. „Spomenak“ je svoju decu odveo na pijacu, gde su ilustrovali svoje doživljaje sa iste (izgleda da se dunje mnogo prodaju u Novom Sadu. Ko bi rekao?). „Guliver“ je spojio staro i mladu, gde su deca išla u lokalni dom za starije građane i sa njima učestvovala u nizu aktivnosti. A kad smo kod aktivnosti, folklor i scenski nastupi su bili ključna tema „Veselih patuljaka“. Ovde je mali Relja iznedrio strip sa možda najviše kadrova u celoj ovoj zbirci – čak 22. „Duga“ (onaj vrtić koji je u Šangaju koji nije u Kini) je, začuđujuće, obilovala radovima vezanih za vađenje i rafinisanje nafte, gde sam video možda najeksperimentalnije od stripova u zbirci (i nekako najmračnije). E sad, Begeč ne bi bio Begeč da se ne šargarepiše, te su deca iz „Pinokia“ pretežno crtala stripove upravo o vađenju i pakovanju narandžastog povrća. Za kraj, tu je bio „Neven“, čije scene u stripovima dece su bile pune kulture, tradicije, kao i spomenika Lazi Kostiću.
Laza i Zmaj bi bili ponosni na dostignuće ove dece, kao i njihovih vaspitača, koordinatora i organizatora projekta. „Priče iz mog kraja“ je publikacija velikog formata, gde je, sem par logoa, apsolutno svako vizuelno rešenje poteklo od predškolaca – i naslovnica, i ilustracija na zadnjoj korici, ma sve. Naravno, upriličena je i izložba radova u prostorijama Kulturnog centra, a tada su svim vrtićima uručene i zahvalnice. Sudeći po snimcima, posećenosg je bila ogromna, ljudi zapanjeni uspehom dece, a sama deca – presrećna.
Radovi ove dece me malo vraćaju u detinjstvo. Pre tačno 25 godina, odnosno 1999-te, u bioskopima je premijerno prikazan „Asteriks i Obeliks protiv Cezara“, prvi igrani film baziran na stripu Gošinija i Uderza. Naravno, svi mi u odeljenju smo već pre toga znali ko su Asteriks i Obeliks, ali je film svakako bio iskustvo i po za nas male. Već sledećeg dana, za vreme srpsog jezika, dobili smo zadatak da napišemo sastav na temu, ako se ne varam, „Moj san“ ili „Moja avantura“. Zasigurno pogađate, 99% odeljenja je pisalo na temu Asteriksa (moj sastav je bio katastrofalno kratak i loše napisan, pride). Pristup rada dece u ovom projektu me je umnogome na ovo podsetio; deca imaju umove koji su lako podložni spoljnim stimulantima. Drugim rečima, ne treba im mnogo da ih inspirišete, i uglavnom će imati kratkotrajne, ali jake afinitete u bilo kom trenutku. Recimo, deca koja su radila viruse su uglavnom imale neke zajedničke elemente („ja kao superheroj poražavam viruse i hranim se zdravo“, recimo, ili „evo ga petao kod Kulturne stanice, nacrtaću ga!“). Opet, ovo je očekivano, jer deca su poput ljudi – društvene životinje u malom. I kad jedna od tih živuljka ima ideju koja je super, svi ostali je kopiraju. Opet, to je potpuno normalno.
I potpuno je normalno imati projekte poput ovog. Trud finih koordinatorki i koordinatora iza „Priča iz mog kraja“ nije ni po čemu lakši od truda, recimo, Zdravka Kneževića, Dražena Brkića, Maja Pavlovića, Adnadina Jašarevića, Gorana Trajkovića, Srđana Stamenkovića Srleta, Marka Stojanovića i Vlade Vesovića, između ostalih, po pitanju rada sa decom i podsticanjem da se bave stripom – a uspesi su podjednako monumentalni i vredni hvale. Ono što me posebno raduje je to da i ove, 2024. godine, imamo malce koji vole da crtaju stripove, koji vole svoje rodne gradove, i koji žele da iskažu svoju kreativnost.
