Pročitajte kako je Crnjanski 1927. opisivao “Naše plaže na Jadranu”…
Naše plaže na Jadranu
(Izdanje Jadranske straže, Beograd 1927.)
More je plavo, bezmerno, promenljivo, a večno kao nebo.
Tamo gde mora ima, ima daljine, prostora. Na obalama mora zna se za daleke svetove, za druga podneblja, za čudne biljke i čudne životinje; na obalama mora čuje se o bivšim narodima, o silnim carstvima i požarima, o slobodama i robovanju, blagostanju i sjaju za priču.
More hrani. Plodovi čak sa druge strane sveta, pića nepoznata i jestiva neviđena dovoze se na obale morske, kamen i kreč imaju cenu za tuđina. More slavi. Lađe raznose imena naših reka, naših planina, svetitelja i junaka. More teši. Izdaleka vraća se smiren u zavičaj, nigde nije bolje.
More uči, hrabrosti i skromnosti i tišini duše, uviđavnosti. Narodi koji su plovili po morima mirni su i otresiti, samopouzdani, ne izgledaju kao pijani seljaci. More uči ljubavi. Sav svet je brat i sestra; u tuđim zemljama majke i žene, drugovi i veseljaci isti su kao i u nas. Pas je verran i u najdaljim zemljama, a mačka umiljata i vrela. Gde ima mora ima i Boga.
More znači bogatstvo i lepotu. Narodi koji ne znađahu za more, niti su plovili njim, izgledaju često kao stoka grdna, a narodi koji su imali mora i krstarili njime, često se čine kao skup divova. Istorija Holanđana, kraj mora, sva je sastavljena od zlata i dragog kamenja, gospodstva i slave, velikih dela u trgovini, osvajanju, nauci, umetnosti.
Uporedite prošlost uvek radenih, vrednih, izdržljivih i mučeničkih Čeha, sa prošlošću prgavih i ćaknutih Portugalaca koji su otkrili svetove, vladali zemljama i morima i vladaće, u Americi, opet bez po muke. More znači bogatstvo, lepotu i svet.
Naše more, Jadran, najlepše je more na svetu. Plavo i bistro, burno i pitomo, gorko i lako. Puno je ostrva i školja, uvala i pristaništa, zaklona i izlaza, nigde mu ravna nema. Jadran je naše najveće blago.
Dobar deo Evrope tu je silazio na trg, da kupuje i proda. Kameno doba, gvozdeno doba, svako doba dovodilo je na Jadran one, što življahu duž Dunava, Save, Bosne, Morave, pod Šarom, Komovima i Dinarom.
Proslavili smo se bitkama na celome svetu. Ratovali smo na sve strane, do Afrike i Azije, ali nam je tek more jadransko raznelo ime po svetu, ime pomoraca, putnika, zidara i pevača. Kraj mora očešljasmo divlju razbarušenu kosu, odenusmo se ljudskim odelom, sazidasmo zadužbine i kule, opasasmo svetlo oružje i zapisasmo knjige o delima božijim. Na Jadranu naučismo sve, puteve graditi, moćnima i slinima odolevati, visoke hramove buzdovanom prebaciti i tuđinu ponosito za sofrom sedeti.
Boka Kotorska na jugu od Dubrovnika najlepši je i najsiromašniji deo Jadrana. Od Dubrovnika istočno kao da se Norveška preselila u plavo naše more. Iz bistrog toplog mora dižu se sure i demonske vrleti Crne Gore. Velike paome i palme trepere od vetra sa pučine u tropski toplom Hercegnovom, punom nerandža, plavom i žutom, na vrhu stena, kao crep pun cveća.
HERCEG NOVI
Odmah pri ulazu u neosvojivu Boku, iza nekad strašnih utvrđenja generala Mamule, što se kao stene izdižu iz mora, varoš Hercegnovi gubi se u vrtovima.
U pazarne dane trg Hercegnovog lepši je od svih naših južnih trgova. Voće miriše gradom i zelje, a stasiti ljudi, u narodnoj nošnji, silaze sa svojih stena. Poze i pokreti tih ljudi koščatih i visokih, razvedre dušu. Lepota telesa našeg naroda tu je negde duž Podgorice i Hercegovine, duž Drine. Nema joj ravne na svetu.
I danas je varoš na steni kao vrt. Arapski jedan natpis u njenoj tvrđavi kaže: „Pesnici koje put ovuda nanese, neka bi gledajući na me, zanosno klimnuli glavom “da krasna si ti divna zgrado.”
More je neobično plavo nad tvrđavom i puno ljubičastih ježeva, stoleća počivaju na dnu mora. I danas je teren tvrđave tako sačuvan, da se u lepe večeri može razgledati zemljište strašnih opsada Hajredina Barbarose koji je u moćnim borbama u ovim ulicama izgubio osam hiljada muslimana.
Sada su večeri na tim ulicama srebrne i plave, pune hidroaviona naše flote, a pod zidinama njinim čuje se ceo dan meh kupača. Zimi tu cveta ruža.
Kraj varoši, u divnoj šumi, sa vanrednim mestima za mirno kupanje, beli se manastir Savina. Pun je starih povelja i hrisovulja, moći, krstova, petohljebnica. Zidan je nekad davno u tursko doba, ikonostas mu je vrlo lep, a zidovi su mu pokriveni freskama. Oko crkve je staro groblje, sa mramornim grobovima, u kojima su izrezani durbini pomoraca i topovi oficira. Divni leandri bele i crvene uokolo i visoko dižu pinije i čempresi.
Dubrava oko manastira lepa je kao antičko pozorište, pod morem.
PERAST
Dok je Dalmacija bila puna tuđina najpraznija je ostala Boka. Tamo, ona brda, u kojima se bele stari gradići, pod ogromnim stenama Lovćena, pepeljaste boje.
Kad se između tih brda, zabrazdi brodom, ulazi se u jedno kameno staro pozorište, u kome igraju balet brda, talasi, šume, planine, strašni krševi, plave vode, cveće i voće, vitki zvonici, pitomi vrtovi i ludi oblaci. Celo jutro ili celo veče oko lađe sjaje, sevaju, crvene, plave, zelene, žute stene i vrhovi. Sunce zalazi kao zlatna, rumena, zapaljena mumija, a mesec izađe, kao bela koza na vrh stena Krivošija.
Toliko je jasna zvezda na nebu i u vodi i u granju da se čini kao da se ceo svet jedanko trese. Pri tome je tolika tišina, da se svaki čun pre čuje, no primeti.
Uz Dubrovnik, Perast, Cavtat i Budvu leto je puno neverovatno lepih bića i vanrednih tradicija, a lepota žena, arhitekture, prošlosti, tamo je sasvim neočekivana. Obala je tamo niz divnih brodova, nerandža, knjiga, škola, igara, vezova, crkva i sve to, iz prve ruke, ostatak turskih, levantinskih, mletačkih, španskih i francuskih mornarica.
U Perastu imate vrlo lepih slika iz baroka. Pejsaž lepiš i je od bretanskog, a lepota devojaka pod Crnom Gorom, kakve nigde nema, vitka i čista i koščata.
Zaliv Boke, pred Perastom, sužava se kao plava reka i naziva se „Verige“, jer tu su razapinjali noću lance protiv tuđinskih galija. Iza varoši je ogroman profil stena Krivošija.
Mondenski Pariz nalazi da je vredno otići među Baske, popeti se u njina brda, udisati njin oštri vazduh, ovamo iz Beograda i Zagreba niko ne dolazi. Četristo Amerikanaca, međutim, koji su iz Dubrovnika naišli na Kotor, zastali su zadivljeni pred demonskom lepotom ovoga kraja.
Tu, u moru, leži obala Perasta, najčudnije varoši u Boki, pusta i mrtva, zarasla travom. Risan, ilirskih kraljeva, jedva se vidi u dnu zaliva.
Perast je zorom kao mrtav labud. Beo, prebledeo, sa mahovinom po krovovima. Taj stari grad, potpuno izumro, ne zna više da priča. Kupača ovde jedva ima, ma da je zgodno, tiho, a voda divna. Više ih je u toplom, ali veselom Prčnju, gde društvo beogradskih ženskih lekara ima svoje odmorište.
U opštinskoj zgradi starog Perasta pokazuju stare mačeve i lepe slike. Iznose putniku staru svilenu zastavu Rusije koja se vila na admiralskom brodu admirala Matije Zmajevića, admirala Petra Velikoga. Plava je i bela i raspada se, ali je njen plavi krst još divan.
Perast ima nedovršen hram iz doba svoje slave. Ta ruševina je vanredna sa svojim crnim mramornim stubovima, sa svilenim odeždama katoličkog primasa Srbije, Andrije Zmajevića, čiji su divni motivi puni persijskih ornamenata.
Pred Perastom u moru su dva romantična ostrva. Jedno je naročito čuveno, radi svoje čudotvorne Bogorodice. Sa njega se dugo gleda pakleni, pepeljasti avet Lovćena.
KOTOR
Jedna starinska kamena dvorana u stvari, cela ta varoš, nad kojom visi stenje, kao oblaci, nad kojom teče, pljušti, magli se i rumeni Lovćen, mesto neba, noći i zore.
U dnu najčudnijeg fjorda na svetu, sav u tvrdim gradskim bedemima, među vrelim i zastajalim vodama te tvrđave, taj grad je leti kao zažarena pećina skamenjenih lavova. On je centar za lepe i nezaboravne izlete u brdo, do Skadarskog jezera, Bara i Budve.
Mesečina u tom gradu, noću, sasvim je neobična. Rasipa se po dvorovima starim, hiljadugodišnjim stenama, po jarbolima i jedrima što se noću žute, prosipa se po vrtovima i gudurama. U mraku dišu vrtovi ruža, granata, čitave provalije, zastrte lovorom, senkama lešnika, smokava i zamršenim žbunovima karanfila.
Hram, na sred grada, prastara crkva Svetog Tripuna, modri se i rumeni kao neka lepa gradska kapija sa kulama, što vodi od Lovćena.
Drvo je u njoj kao porfir, a izrada mramora teška i lombardska. Vrh oltara sjaji anđeo, kao Meštrovićev, nad mauzolejem Cavtatskim.
BUDVA
Iza Kotora, spušta se plavo i sinje more‚, duž crnogorske obale, u divnim plažama Budve, Svetog Stefana, Bara i Ulcinja u maglu stenja i talasa. Vanredne te peščane plaže, na žalost još su zapuštene i slabo poznate, ali ko tu jednom prođe, uvek se ovamo vraća da provede leto u sunčanju, talasima i divnim noćima.
Na otvorenom, čistom Jadranu, sazidana u prastaro doba, Budva je i danas najčudesnija naša primorska varoš. Pod njom pučina, sinje more, sve do JOnskog mora.
U tvrdim i starim zidinama, varoš je sva crvena od vetrova. A okolo teče oko nje peskovita plaža kakve nema ni jedno naše letovalište. Duge žalove kupališta Mogrena i Jaza niko koji ih poseti neće zaboraviti, radi njinih teških ljubičastih talasa. Leti se tu nastane kolonije ferijalnog saveza. No i pravi gurmani dolazili bi ovamo na letovanje samo da poznaju budvanski ribolov i kuvane rakove. Kao što bi i pesnici vraćali se svake godine na obalu peščanu Paštrovića, u naš divni Sveti Stefan koji leži kao školjka uz obalu mora, rumena i divna.
Otuda pa dalje Jadran je jedno ljubičasto i plavo nebo što se ljulja pod našom zemljom da je polepšava, uzdiže, umiva večno.
Kogod bude proveo, ma samo jedno leto na njegovim obalama, nikad ga više u životu zaboraviti neće, kao ni Sunce.
Izvor: opanak.net
