Jovan Jovanović Zmaj
Sveti Sava
“Presto ga je ček`o – on ga nije hteo,
on je nešto više duhom zavoleo,
odazv`o se daljnom leleku i vrisku,
pa je zagrlio budućnost srbinsku.
On se skromno siđe s kraljevskih visina,
cvet žrtvova plodu;
on neće da vlada, on hoće da služi,
Bogu i svom narodu.
“Veru ću da krepim, pravoslavlje širim
kroz tu maglu sivu;
temelj ću da gradim, crkvu ću da zidam,
ali crkvu živu.”
I ta nam je vera spasavala oce
od mnogih propasti;
ta će ista vera – o hvala ti, Savo! –
i unuke spasti.
Al` ta vera ne sme da bude bez vida,
zato Sveti Savo još i škole zida.
” Ima l` oka slepa, škola ga otvara!
Šalj`te decu neka od njih ljude stvara!
Ono što nas jača na putu poštenja,
ono što nas vodi ka bregu spasenja,
ono što nam muku ublažava ljutu,
što nam ne da kliznut na strmenom putu.
Onog svetlog duha svetle blagovesti,
što nas drže krepko na visini svesti;
ono što nas uči da trpit umemo,
ono što nas diže da napredujemo,
što nam daje duši, umu, srcu zdravlje:
to je srpska škola, to je pravoslavlje!”
To je Sava znao i primer nam dao,
sreću nam je hteo, njojzi nas poveo,
odazvao se daljnom leleku i vrisku,
pa je zagrlio budućnost srbinsku.
Krunu nije hteo, nije hteo slavu,
ali kruna sama dođe mu na glavu.
On se hteo sići svom narodu bliže,
on se hteo spustit, – a time se diže,
duh nas njegov kupi sred Božijeg hrama,
duh je njegov zvezda nad našim školama.
Savino su telo Turci sagoreli
i njegov su pep`o na vetar izneli,
i gde god je trunka pepela mu pala,
tu je nova ljubav k rodu zasijala.
Danas celo Srpstvo njegov spomen slavi:
“Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi!”
Vojislav Ilić
Sveti Sava
“Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
„Već je prošlo davno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor`te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge –
al` je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor`te mi, časni oci, manastirska teška vrata
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata“.
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“.
Vekovi su prohujali od čudesne one noći,
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.
Al` to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin – Sveti Sava.”
Milorad Popović Šapčanin
Svetom Savi
“Ostavio babov zamak
i varljive dvorske sjaje,
otišao s duhovnici
u neznane tuđe kraje.
Na atonskoj isposnici,
u inočkoj crnoj rizi,
provodio dane duge
u molitvi i podvizi.
Srce ti je za rod bilo,
čistoćom si vere sjao,
milom rodu i Gospodu
na službu si sebe dao.
Među braćom utulio
žestok plamen borbe lične,
postavio glave Crkvi
i temelje nepomične.
Otrok, sebar i vlastelin
pred tobom su bili ravni,
svi članovi jednog tela
nerazlučni, punopravni.
Besedama tvojim, oče,
treptala je sveta Žiča.
Ah, što stara, hladna, ne zna
da ih tvojoj deci priča.
Oko sobe skupljao si
decu malu, srpsku nadu,
učio ih reči Božjoj,
sitnoj knjizi, svetom radu;
Sejao si te njivice
jedrim zrnom Božjih slova,
a žetvu si iščekiv’o
od Božjega blagoslova.
O, nauči i nas slabe
uzor- Srbe, sveče vrli,
vaspitati i učiti,
vršit’ pos’o neumrli;
odricat se taštih časti,
krst tereta snosit` voljno,
a u grudma vazda nosit`
srce čisto, zadovoljno…”
Sveti vladika Nikolaj
Pesma Svetom Savi
“Gospod blagi zbori kad po zemlji hodi
O duhovnom piću i o živoj vodi:
Blažen ko nju pije u ovome veku,
Reke će od njega žive da poteku.
U srpskome rodu niko znao nije
Živom vodom sebe k’o ti da opije.
Zato su iz tebe reke se izlile
I svu zemlju srpsku divno natopile:
I milost i pravda i istina sveta,
I nada i bratstvo i smerna prosveta,
Snažno rodoljublje, nežno bratoljublje
To su tvoje vode, sve dublja od dublje.
Pojio si njima živi ti rukosad,
Pojio si do sad, pojićeš i od sad.
K’o što Misir nema vode izvan Nila
Tako ni bez tebe tvoja domovina.”
Desanka Maksimović
Savin monolog
“Noćas će kroz san roditelja mojih
slutnja teška
zamahati crnim ogromnim krilima,
i braće moje kroz srca viteška
strah će minuti.
A ja ću već biti daleko od rodnih sela,
na domaku svetogorskih tihih manastira,
klečaću već kraj manastirskog praga bela
pun molitve i mira.
I kad bekstva sinovljeg stignu tužni glasi
do vlastele naše i kneževa,
rezaće već sveti oci moje vlasi;
i duša pod nebom jutarnjim kao ševa
biće visoko.
A kad mati moja pruži ubogom komad hleba
i pomene u molitvi ime izgubljenog čeda,
srce će kucati moje ispod svešteničkog ruha
i spaziću gde me Hristos
pravo u oči gleda.
Kucnuo je čas svetog zaveta.
Nikad više videti neću mili očinski krov,
ni slušati blagog majčinog saveta,
ni s braćom mladom krenuti u lov.
Nikad više sa ovih kneževskih trpeza
neću čuti zvuk kupa i kondira,
i odore svoje carske od zlatnoga veza
zauvek skinuću.
A kad manastirske prekoračim prage mirne,
u osamljenička kad stupim dvorišta
i udahnem miris svete smirne,
duša moja od života više ništa
neće tražiti.
Moliću se tada za spas srpskog roda,
za roditelja svojih blag i pobožni kraj,
i da braća moja kroz život idu svetla hoda,
kao anđeli kroz raj.”
Stevan Lazić
Na Vračaru
“Nadvio se oblak gusti
svu Srbiju da opusti,
i samo se nebo, ljuti
a Srbija – strepi, ćuti.
Na Vračaru vatra gori,
vatra gori, bes se ori,
a Srbin se s dušom bori.
Ko će sili odoleti?
Ko će bole preboleti?
Svetinja se srpska ništi,
u Srbina srce pišti:
“Avaj, srce Obilića!
avaj, snago Kraljevića!
gdje si pusta da u mahu
kraj učiniš ovom strahu?
Višnja silo, tvoja pravda
Srbima je krepka nada,
pusti groma vatrenoga,
smlavi stvora paklenoga,
da pred licem Stvoritelja
ne sažiže Svetitelja!
Tako Srbin sebi zbori,
njega ljuta bolja mori;
vatra gori – Sinan viče:
“Gori, gori, svešteniče!”
to si od nas zaslužio
što si raju prosvetio,
pa na svoga gospodara
smelo diže svog handžara
i za veru voljno gine,
ubojiti kaurine;
još se ne da u sindžire
brani svoje manastire.
A sad srpski sveče Savo,
što si Srbima škole davo,
nema tebi više traga
pašće tvoga roda snaga.
Vatra gori… Sinan viče
“Gori, gori, svešteniče!”
Sava zgori… al Sinanu
u pameti s’ vako stvara:
stao Sava sred oltara,
pa Srbima progovara:
“Ne bojte se, deco mila,
što vas kinji vraška sila:
mrtvom telu ko se sveti
tom i prazna senka preti.
Ništave su ljudske strasti
kod Božije večne vlasti.
Ja ostajem u svom rodu
dok vojuje za slobodu,
dok mu crkva srce blaži
dokle duh mu škola snaži,
Produžite moja dela
ma kakva vas beda srela:
to će Srpstvo prosvetiti
pa i mene osvetiti.”
Budimir Stefanović
Molitva Svetitelja Save
“Pred prestolom Svevišnjega
Sveti Sava Boga moli,
Boga moli, suze roni
i ovako on govori:
“Rod je srpski, dragi Bože,
u poslednje dane ove
teško Tebi sagrešio,
od Tebe se otpadio.
Ali ima jošte srca
koja Ti se, Bože mole:
to su deca, deca srpska,
ona Tebe, Bože vole.
Stariji su zanemogli,
srcem svojim otežali,
a deca su himne Tebi
ponajlepše ispojali.
I za njih se, Bože, molim:
– Daj im, Bože, snage nove
da obnove Crkvu srpsku,
Tvoju slavu na vekove.”
