Nahotanka
Sredinom XX veka, na Srednjem Zapadu
Crtaš li vigvame po ledini, mala Nahotanka? Iz udobne barake, i na putu do škole, nazireš neizbežno džinove od stakla i čelika; da li slutiš, na njihovom mestu, tragove raspršenih šuma i tajanstvenih krikova lovišta? Viđao sam tvog dedu, a kasnije i oca, u to vreme dok su se gradili oblakoderi u ovom kraju; pominjali bi kako bi u znoju zadrhtali pred silama prirode, na onoj vrtoglavoj visini.
Slutim i tvog pradedu kad zadrhti sa vatrenim štapom pred silom čovečijom, najpre u strahu, pa u ponositoj odvašnosti, il u zaslepljenoj jarosti… Pomišljam kako vam je bliži ovaj prvi strah, hoću reći uzbuđenje –pred silama Prirode, ali pred tajanstvenim šumovima, moćnim dusima i magičnim slogom koščica, naravno i pred nekim bizonom i grizlijem, a ne pred tlom sa vrha neke čudne, rogobatne kule; al šta ja pa znam toliko…
Divi se, malena, ogromnim rogovima losa (sada u muzeju) koji pade od ruke nekog tvog pretka. Kad podmetneš glavu pod njih i ogledaš se, koliko se silno osećaš – ka kojim li te sve brzacima i stazama, na koje te sile i predanja upućuju grane parožaka? No da. Najveće su sile u nama – i da ih negujemo, i da ih se klonimo. Ali šta ja to sve sad pričam? Opusti se i zapevuši; osetićeš, shvatićeš već nešto više kad poodrasteš, mala Nahotanka…
