Moja četverogodišnja kći je plakala. Pored svih upita zašto plače… samo je još
jače naricala. Bila sam zbunjena. Pokušavala sam dokučiti šta se događa u toj maloj
glavici.
-Boli li te nešto, mila ?
Odmahnula je glavom jecajući , gubeći dah.
-Jesi li ljuta , najdraža ?
Reci mami… znaš da te volim i da ću stati u tvoju obranu !
Moja horoskopska riba , bez glasa, očiju natečenih od plača, sklupčana između hladnog zida i regala u dnevnom boravku , sličila je sićušnom malom čovjeku punom jada. .Tako mala i bespomoćna djevojčica puna žalosti.
Postala sam još zabrinutija kada ni ponuđena čokolada nije pomogla. A uvijek sam je mogla „ kupiti „ čokoladom.
Pokušala sam je izvući iz tog uskog kuta. Opirala se, samo su trzajući jecaji postajali glasniji.
Uhvatio me strah . Šta će misliti susjedi kada čuju ovaj očajni plač djeteta.? Pozvat će Plavi telefon, policiju… Pomislila sam i na službu Spašavanja. Na šok kada nađu majku i malo dijete kako plaču.
Otrčala sam u kupatilo oprati lice. Hladna voda briše svaki stres. Došla sam sebi rasipajući hladne kapi, u panici, po svuda. I vratila se na „ bojno polje „ dnevnog boravka.
Moja Mrvica je zbijena u uglu, između zida i regala spavala
Podigla sam to malo, mlohavo tijelo u naručje i prenijela je u sobu na krevet. Sličila je na anđela potrebnog dobrog odmora.
Izgubljena, pokušavajući dokučiti šta se zbiva u maloj glavici pospremala sam po kući.
Kuhala ručak, skupljala igračke..
.Svako malo trčala u sobu, gledala diše li, pipala čelo. Da nije temperatura?
Zabrinuta, izbezumljena nerješivim nisam je odmah uočila. Stajala je
na vratima bosih nožica , trljajući oči iza sna.
-Mene moj tata ne zna obući – čuo se glasić moje Mrvice! Tih, tužan , bolan.
Zaprepašteno sam gledala to malo stvorenje čija je tuga imala isti izgled kao i tuga odraslih.
Možda nijansu i jača jer dijete nije znalo za kontrolu skrivanja osjećaja.
Smjestila sam je u zagrljaj, ljubila malo slatko lice, ljuljuškala svog anđela smišljajući opravdanje za njenog tatu pri pokušaju oblačenja naše djevojčice.
Nisam pronalazila prave riječi, mozgala sam bezuspješno.
-Naučit ćeš ga mama, je li –
-Hoću zlato, svakako .. čim dođe kući, obećajem –
Te sam večeri pitala supruga o jutarnjem oblačenju Mrvice.
-Ma išlo je teško, znaš ono naprijed – natrag .
Pa te glupe hulahopke. Dva tri puta smo ih navlačili i skidali. Ništa nije rekla. Nije
plakala. Ni bunila se ! Ti me zezaš ? Tko zna zašto je plakala. –
Bilo mi je žao što nije plakala to jutro njemu.
Zašto je čekala mene ?