Večeras dok se mesečina uporno trudi
da se lagano zavuče pod moj jorgan,
rukom tražim ruku tvoju.
Hladni su prsti koje dodirujem.
na njima već svaki žulj i oblik nokta
poznajem.
Kao što vozač svoj zacrtani put
poznaje.
Nestala je toplina iz tvog dodira
odavno.
Samo sam ga ja još uvek željna
ostala.
A mesečina blista ne posustaje,
i ne krije se iza oblaka.
Neobičnu nemu tišinu
ne želim da poremetim
izdajničkim pokretima
uzavrelog tela.
Pa kao lopov zavirujem počesto
u pravcu dela kreveta gde se
tvoje usnulo telo nalazi.
Ravnomerno dišeš.
„Spavaš li…?“ tiha sam, najtiša
a tako znatiželjna – zašto odgovora nema…
………………………………………………………………..
Hrabra sam, odjednom, i odlučno
narušavam i muk i prazninu.
Šušti posteljina i jorgan
se podiže.
Hvatam te ponovo za prste
kao davljenik za slamku spasa.
Blago ih stežem i dodirom
zovem, preklinjem,…
Oči me peku koliko se trudim
da u noći primetim i najmanji
pokret pod toplim brdom.
Ponovo stežem zalutalu šaku
iza tvog tela, ali ovoga puta jače.
Mesečina je sada jasno toplo brdo jorgana
osvetlela, i pod tom magijom noći
dogodilo se čudo.
Hladni prsti postaše vreli.
Dobro je.
