Onaj osećaj kada si jednom nogom zagazio u sreću, a druga za njom nikako da krene. Kao da je ostala zacementirana u betonskom bloku teškom kao život.
Vučem je iz petnih žila, pomislim nekada kolikom je silinom, snagom i upornošću vučem da postoji šansa da bude iščupana, da ostane u onom betonskom bloku. Da ne boli koliko može da boli, tako bih možda i uradio. Ovako, nastavljam vuču.
Često se u tim trenucima setim Novaka Đokovića. Te dve reči koje se pišu velikim slovom predstvljaju sinonim za pregršt vrlina. Podsetim se i prisetim se…upornosti, istrajnosti, vere, truda, odricanja, zalaganja, hrabrosti…i guram, vučem, činim sve što živ čovek može da učini da je dosegne i ostvari.
Jeste, zacrtao sam ciljeve u životu. Jeste, želim biti srećan. A da bih to i bio potrebno je da ostvarim zacrtane ciljeve. Neki znak jednakosti koji blešti u zvezdanim, besanim noćima se neosetno između uvukao. I ukazuje i pokazuje.
Na njenom pragu sam. U raskoraku. Ne odustajem. Borim se za nju i čekam je. Vučem kao haski, srcem vučjaka, odlučnošću terijera veran sam joj i verujem u nju. Zauvek.
