spot_img

Na epitafu beznađa nada (ni)je umrla

Htela bih da ovaj trenutak

Ustreptale sreće, dok promiče

Grad ogroman kao noć

Pogledom iz tramvaja,

Traje duže od stiha jednog…

Kao grafiti na zidovima predgrađa.

Kao ničim uporedivo.

Kao asfalt i čelik…

Kao (ne)ispričane priče

Zaboravljeno zevanje i veliko slovo…

Kao ništa i moć

Ošamareno JA

I besmrtni Bog.

Na epitafu beznađa

Nada (ni)je umrla.

Nataša Stanić
Nataša Stanić
Rođena u Trebinju, čitavo stoleće posle velikog pesnika Dučića, i nastavlja da korača stazama stihova, dok šušte jablanovi. Piše poeziju i prozu. Član Udruženja Književnika Srpske, ali pošto se bavi i glumom, srećna je što je primljena zajedno sa slavnim Kusturicom. Ne voli da govori o sebi, to prepušta svojim delima. Nikad se ne predaje i nikad ne odustaje... Voli umetnost i sport. Prašta ljudima i veruje u Boga.