Sam sam na ovom razjapljenom svetu,
sam sam pod ovim nebom okorelim,
što imam nosim u crnom sepetu,
što nemam psima i pticama delim.
Sam sam u ovoj verolomnoj noći
iz koje žagre oči grozničave,
problesnem katkad u jetkoj punoći,
pa se rasprhnem u misli tričave.
Lakše je bilo iskobeljati se
iz svih maternjih tvrdih teskobnina
nego li tuđe nemuštosti prisne
žegnuti u plam rođenih ognjina.
Pre nego što se zbude neminovno
i Ogledalo prozre sopstvenika,
zakopaću se u disanje slovno
iz koga svitac sumnje siv svetlika
