– Zoćo, završavaj taj odmor i doodi na kafu. Dosadi mi se više da pijem s Mile konobara – tako mi je napisao Stole Lejka u današnju SMS poruku. Jutros, zorom, oko 9 sati.
Koe ću, izripi iz krevet, baci dve kapke vodu na oči i pravac u kafanu. Ako već na Mile dava bakšiš, ne mora da mu i kafu plaća. Bolje ću gu ja popijem. Taman ima se ispričamo, mislim se.
– Eve me, dođo! – vikam.
– Dobro mi došo, brate!
Ustade, izgrli me ko da se nesmo videli od juče.
Pijemo kafu i gledamo raspravu za susedni sto. Ona traži da vu kupi nešto za „dan zaljubljeni“ on vika da idev u dedin vinograd.
– Ti, Zoćo, znam da si protiv. Ono, i ja sam, al muka čoveka na svašta natera.
– Ej, ne me jedi. Koja muka i kakva muka. Zna se koji smo, zna se šta smo i zna se da to ne postoji u naš kalendar. Uvodiv ga na mala vrata neki koji glumiv nešto.
– Ma, muka, Zoćo. Znaš da nema narod pare. Otud sve i ide.
– Golema pa muka da se odluči čovek.
Da l’ za „dan zaljubljenih“ da kupi kineske tange od 50 dinara ili da za Svetog Trifuna popije flašu vino od 200.
– e, Zoćo, Zoćo… Na ovu skupoću, neje ni čudo što činimo budalaštine. Nego, čuo li si vic kad se sreli Stepinac, Pavelić i Tuđman.
– Nesam, aj pričaj.
– Pa, sreli se oni i Stepinac vika: završili li ste rabotu sa Srbi?
Pavelić reko, ja sam trećinu sredio u rat, po Jasenovac, Jadovno… Tuđman nastavio a ja sam trećinu proterao u bljesak i oluju. Stepinac se zamislio i reko, znači, još trećina!
Tuđman mu vika, ne se sekiraj, sami će rešiv tu trećinu, počeli su da slaviv valentinovo i noć veštica.
Mućkalica Zoran Jovanović
