Kuckam jutros SMS na Lejku.
Počeo sam da radim, u 15 do 4 da se vidimo na piće, ja ću častim”“
Odgovori mi: – “fala bogu, da ne beše na odmor još bi ja morao da plaćam”
Stisla me beše neka rabota poslednju nedelju, neke jurnjave, i da ne veruje čovek, s Lejku ne se vido tri dana.
U 15 do 4, izgrlimo se ko da su sto godine prošle. Mile donese kafe i stomaklije a mi pričamo.
– Zamisli, Zoćo, malopre, ja u prodavnicu a jedan se gura preko red. Vika mi – izvini, brate, će me puštiš li časkom, imam samo novine” ja ga poglednu, vikam mu – koje novine imaš? On vika – informer, brate, sirotinjske! ja se ko smrknu i vikam – au, ne može! I on se vrnu u red.
– E, sviraš Lejke, majke ti ga. Neje valjda da zbog novine ne puštaš čoveka.
– ma bre, zebavam ga, Zoćo. Puštio bi ga preko red ako čita Ekspres Politiku!
– Teška si budala! Ekspres Politika gu još iz Miloševićevo vreme nema u prodaju!
– e, sad te i tebe zebavam! – vika mi i smeje se – što da ga puštam kad i ja samo žvake čekam da platim.
Mangup, mislim se. Srknu kafu, džipnu stomakliju i naruči drugu turu a on će:
– Zoćo, ču li ti da će opozicija u Leskovac da bojkotuje izbori?
– Aman, brate, rekli smo da nema politika kad sednemo u kafanu. Ima prisluškivači koji em što lošo čujev em i naopako prenosiv kude treba.
– Lele, u pravo si. Nećemo od politiku.
Nego, ti si bagim sportista. Igrao li bi utakmicu ako znaš da te mož pobedi a ti mož neće mu daš ni jedan gol?
– Igrao bi, brate. Mož neću dam ni jedan al mož dam i dva. Al, ako ne igram takvu, na sledeću moju utakmicu neće niki dođe.
– Sunce ti jebem – vika mi – ti ko Partizan. Gladan, sinoć, otepa neku Zvezdu.
Mućkalica Zoran Jovanović
