Nema ga treći dan. Što ga nema ajde-de, nego na sms ne odgovara a na telefon nedostupan.
Upali kola i pravac u selo. Mora da je tamo, mislim se.
Vidim, dimi mu se odžak. Stado uz kraj, da mož prolaziv drugi s kola ako naiđev, pa peški nakud njega po prtinku što pravio kad ide po leb u prodavnicu.
Iznenadi se kad me vide.
– kude di bre, Zoćo!
– Ne ja, kude si ti? – vikam mu.
– pobego iz grad – vika – za malo da šlogiram. Preksinoć na hitnu, pritisak 210/170. Špricaše me i otvoriše bolovanje a pobego, brate, od bes. Da me niki ne nađe.
– Što bre? Koe bilo?
– Ljudi, bez dušu, brate. 30 godine radim bez dan bolovanje. Javi se na kolegu da kaže na šefa da sam na bolovanje i ne prođe deset minuta on me vika.
– Pa, brate – vikam mu – toj neje bez dušu. Toj baš ljucki.
– Ljucki, mojega. Zove i vika mi „koj će završi ono što si počeo u petak. Trebalo je da bude gotovo do sredu“ . Do danas. Pade mi krivo, al reko mu da Cole Ekser zna. I, zamisli, brate, koe mi još reče.
– pitao te kako si?
– Mojega pitao! Vika mi „a što ne uzmeš odmor nego bolovanje“.
E, tad, brate, isključi telefon. Isključi da mu ne bi jebo sve što mi na pamet padne.
Gledam ga. Malo Lejku pa malo u rakijicu, pa u krastavčiki pa napolje u sneg. Ovakoj se živi, samo još da neje na bolovanje.
