Nesam od onija slepci što verujev
Kad gi pričav neki da lepo živujev
što vikav miriše a pod nos gim smrdi
Šef gim se usere oni vikav prdi.
Nesam od onija što gi za nos vodiv
s avtobusi što gi ko mečke sprovodiv
što kroz život misliv s tuđu glavu samo
što gim bš sve štima, za bolje ne znamo.
Nesam od onija što ruku podignev
samo ako zevav el pa kad podrignev
Klimav samo s glavu i sa sve slažev,
Samo se nasmejev kad n’umev da kažev.
Nesam od onija što ćutiv i plivav
ne spadam u oni što dupe celivav
Što za ličnu koris i obraz što davav
Za meku fotelju što dupe prodavav
Ja sam luda lejka, ne mož da me zbuniv
s kobajagi dobro uši ne mož mi napuniv
ako neje žena u tuđo ne diram
moju si gu čuvam a tuđe probiram.
I, takoj si živim, jedem, pijem pcujem
po kafane bančim, redom zakecujem
Glumim da sam pisac, za aplauz živim
ako niki neće, sam ću si se divim.
