Ovaj, moj deda, je čudo jedno. Rekli bi za njega – taj je prošja na vuka kroz guzicu, el pa, taj zna na koe đavol moča. Ne mož’ ga natpričaš. A sve pametno zbori, pa mi, prosto, merak kad kažev: – „ti pa, koj ma’ stariš sve si poviš na dedu“. Radujem se i vikam – mož’ i na mene neki da povuče.
Sinoć:
– dedo, ‘ajmo na zbor u mesnu zajednicu, treba se rešavav bitni stvari!?
– a, jok. Neće ima kvorum.
– kako?
– pa, tako. Partizan pobedija zvezdu, ovija nema da izlegnev iz kuću dok ne pobediv nekoga. Idi ti, mlad si. Idi, i zapanti. Nemoj mlogo gim ideš niz dlaku.
– što, bre. Pa neki mora popušta a ja sam k’o pametan na tebe.
– ti da si na mene, znaja bi. Što ti poviš na nji niz dlaku, toj oni na tebe poviš uz kurac ima idev. Nego, ćuti i slušaj.
Otido i sve si mislim takoj…u pravu je. Ću slušam koe će pričav, ionako nesam ničiji pa teško da me neki posluša.
Beše i prođe zbor. Od vrata me dočeka:
– Imaše li kvorum?
– imaše, reko ti bitni stvari se rešavav.
– Hm…toj ne mi liči na nji’. Rekli gim da dođev. Nego, koe beše?
– Pa, dedo, mog ti kažem, u našu mesnu zajednicu duvav neki novi vetrovi!
– aha, duvav. Mana gim samo što duvav iz iste guzice.
Mućkalica Zoran Jovanović
