PRIZNAJEM – KRIV SAM
U Jevremovo ime, priznajem krivicu
što je iz šume, Turke, na buljuke gonio
i što je prvorođeno, Stanino dete,
reka odnela
da nam se krv, zbog prve bračne noći,
s turskom krvlju ne meša.
Drugorođenog, Obrada,
Stana hrabrošću zadoji!
U Obradovo ime, priznajem krivicu
što je od Kumanova, preko Prilepa
sve do Bitolja, Turke
sa svete zemlje terao
zavetovan da započeto završi.
Na večnoj straži, osta kod Bregalnice.
Žena mu, Persa, Ljubena, sama othrani.
U Ljubenovo ime, priznajem krivicu
što je Švabama, majku,
s Kajmakčalana jeb’o
ganjajući ga niz Moravu, preko Dunava
sve do carskoga dvora!
Bez desne noge, kući se vrati!
Milka, Ljubenu, Hristu rodi.
Poštenjem ga, majka, zadoji!
U Hristino ime, priznajem krivicu
što je golobrad uzeo pušku
i u pet godina, dva puta ranjen
na put, k’o otac, Švabi stade!
Tri mu ordena na grudi staviše
a Petrovka mu dva sina rodi.
Ja, prvenac Mileta, Hristinog,
potomak predaka časnih,
ponosan što Jevrem, Obrad,
Ljuben i Hrista,
ološu belosvetskom
ne dadoše da nam Srbiju gazi
Priznajem, kriv sam.
Kriv što me Stanojka kao Srbina rodila!
Mućkalica Zoran Jovanović
