Deda me, maločas, sve uplete. Vrtim se, ko pile u kučina, da ga reknem.
Ako mi je, koj moj ću ga pa ja pitujem od politiku kad u nju ne se razumem.
– Koe misliš, dedo, koj će pobedi na izbori? – pitujem ga.
– Koj? Kad, sinko, onija što se baj’gim boriv protiv ovija, s’vativ da treba se boriv za naši, mož’ će i bude nešto od nji’. Drukše, ne biva! – vika on
– A koji su toj, dedo, naši! – poče ja trljam uši.
– Naši su, sinko, ničiji…a oni, na kraj, presuđujev ovija el onija.
E, muko…e, tugo. Koj, kuga, u stvari, ovde, kad smo svi naši?
