Šašavo bih te voleo da smem.
Dešava mi se da te osećam u zvuku
Otužne pesme i u škripi stare gramofonske ploče.
Znaš, ima već pola veka kako mrem
I kako te grlim bez ruku
Jednako, ko senku svoje majke neko siroče.
Beskrajno bih te voleo da smem.
Sve češće zamišljam kako se kikoćeš
Detinje i kako me pogledom krotiš laka.
Znaš, ima već pola veka kako mrem
Misleći da kroz vid proćeš
Odnoseći srce zbunjenog dečaka.
Najnežnije bih te volio da umem.
Definitivno ne bih ostario zbog nas
I mirisa leta koje mi ponekad u krvi zamiriše.
Ne mogu da te volim. Ne smem.
Jer svaki čas te mogu oživeti,
A to onda nije ljubav više.
