Mozda si umro juče, u mojim očima.
Možda ćeš sutra vaskrsnuti, u nečijim drugim.
Preksutra će te te druge sahraniti, na isto mjesto
Gdje ja treceg budem žutu ružu donijela.
Možda si prekjuče umirao u nečijim, opet drugim
Nikad dovoljno da se nazovu prvim.
A danas…danas samo osluškujem kišu.
Slušam da li će me koljeno slabašno žigati
Kad I sutra budem razbila koljeno na betonu
Koji si ti izlio po sred mekane zemlje.
Osluškujem da li ćeš doći makar I u snu
Da mi skloniš kosu sa lica I kažeš
Da nikad nisi htio da odeš prije vremena,
Već da su te otjerali ovi drugi, u koje I mene ubrajas.
A ja se neću pravdati, već dići lijevu obrvu prkosa
Poželjeti ti zbogom makar poslednji put
Neću ti oprostiti sto si igrao ulogu prolaznika,
I ponekad bio krut, zapravo vrlo često.
Danas osluškujem kišu, molim je da me pusti da sanjam
Da udara od oluke neprestano, jer meni se spava samo kad je čujem.
Molim je da ne bude grmljavine da me budi,
Jer ako se probudim, a jave mi da ćeš doći,
Plašim se, ravnodušnost će izmagliti sa kisom,
Istom onom koju molim da ostane, .
Kao I tebe.
